Живела сам као једно куче везано

Ја сам жена великог насилника. Годинама ме мучи, нисам смела ником рећи, само су наша деца знала и била су присутна док ме је малтретирао. Издржати више не могу ни због мене, јер видим да полако пропадам, а поред мене и наша деца.

Већ две године не смем ни из собе да изађем у двориште да веш ставим да се суши. Направила сам жицу у соби и ту сушим веш. Нисам смела ни врата од куће да отворим ако неко звони, смела су само деца.

Ако долази мушка особа морала сам да се склањам у собу и нисам смела да изађем док та особа не оде. Није било битно да ли је та особа његов пријатељ или дететов друг, нисам смела изаћи ма које мушко ушло у кућу.

Нисам смела ни на телефон да се јавим, ни у продавницу да идем, живела сам горе него једно куче везано. Терао ме је да напишем ко је све долазио, када је тај неко одлазио, шта сам радила, за шта сам дала деци паре.

А он ме варао и још увек ме вара с неком. Присиљавао ме је да му дам развод брака, преко неког адвоката, да глумим да смо у свађи да би доказао тој жени да нема ништа са мном ни са децом.

Малтретирао ме је, покушао ножем да ме убије пред децом, деца га молила, дрхтала, клечала да ме остави, ударао ме је ногама, вукао одело да ме скине голу.

Добила сам батине да нисам могла кашику да држим у рукама. Хтела сам да скочим са неке висине да се убијем јер нисам могла издржати више и гледати како деца пате. Нисам ником то смела да кажем, а више пута сам, кад сам га видела са другом женом попила таблете, да више не патим, да нестанем.

Када сам са њим изашла, морала сам да гледам доле, да идем савијене главе. У колима нисам смела да гледам нормално напред него само колико могу хаубу да видим.

Нисам смела да причам ни са зетом, ни да седнем са њим, само са женом. Говорио ми је шта да кажем, па ме снима и после ми говори да сам лажов и то је држао као доказ уколико ја покушам нешто.

Била сам закључана у кући сама са децом. Смела сам да изађем само ако су деца или ја болесни. Када сам ишла код лекара морала сам да погнем главу док ходам и ако неко пролази поред мене и деце и каже ,,добар дан” или нешто пита, нисам смела да причам, морала сам да гледам доле, ћутим и идем даље.

Претио је да ће ме убити и да то није ништа, да ћу тек да видим шта значи човек. Смела сам само код родитеља кад би био празник, да не би моји приметили како се иживљава, и то само са њим и у пратњи свекрве. Нисам смела ни на родитељски да одем код деце, а сад кад је чуо да га свако псује по селу, сада ми дозвољава.

*Изјава жене смештене у ,,Сигурну кућу” у Београду