Балкански шарм Оријента

Инстанбул дочекује госте непоновљивом комбинацијом мириса, боја, звукова... што омамљује, ошамућује, заслепљује, заглушује и – збуњује, поготово Европљане, навикле на неки другачији стил и менталитет. Србима је близак, што због гомиле познатих речи, звукова "родног краја", односно балканског мелоса, саобраћајног хаоса, гужве на улицама и трговима, шаренила у продавницама и на пијацама, необичне архитектонске мешавине ћепенака, отмених хотела, старих здања, ултрамодерних зграда, сокака и авенија...

Панораму мегаполиса са дванаест милиона становника украшавају бројни минарети, необично плаво небо с изузетним заласцима сунца над Босфором, узаврела атмосфера с мирисом два мора, Црног и Мраморног, допуњена аромом егзотичне комбинације оријенталног растиња и необичних зачина.

Град на два континента, европском и азијском, Инстанбул (до 1930. Константинопољ или, по нашки, Цариград) посетиоцима нуди споменике цивилизације и од пре двадесетак векова, километре шетње дуж обала, кроз паркове и палате, џамије и цркве, трговачке улице и чаршије.

На размеђи векова

Одакле кренути? Рецимо од хиподрома или онога што је од њега остало. Подигнут 203. године, простирао се на површини 300 са 75 метара и могао је да прими 10.000 људи на представама што их је власт организовала за увесељавање пука или на дебатама о политичким догађајима или престоничким новостима. Данас су ту египатски обелиск, стуб Константина Порфирогенита, такозвани змијски стуб и фонтана кајзера Вилхелма Другог.

У близини је Јеребатен односно цистерна из 528. године. Потребно је сићи 52 степеника и наћи се у непоновљивом простору савршене акустике и прелепе свежине. Подземна дворана има више од двеста стубова у 16 редова. Ниједан није исти, а два красе главе медузе постављене наопако.  

Продужавамо до Плаве џамије, из 1609, јединствене по шест минарета и више од 20.000 плаво-белих керамичких плочица што украшавају унутрашњост храма, а по којима су јој Европљани дали

Преко пута, неколико стотина метара даље и једанаест векова раније (537. године) подигнута је Аја Софија, монументална црква Јустинијана Првог што и данас с поносом стоји и с правом претендује на титулу осмог светског чуда. Јер, купола на 55 метара висине, с пречником од 31 метра, што купа унутрашњост храма обиљем светлости још је непревазиђен архитектонски подухват. Градило је око 10.000 људи четири године. Кажу да је својевремено у њој било чак 600 свештеника. Вероватно је царица Теодора из специјално уређеног простора на галерији или хору што окружује цркву имала сјајан поглед на ток вечерње службе.

А неке друге царске даме, султанове супруге и конкубине, могле су да уживају у међусобном дружењу, уз ћутљиве евнухе, у чак 400 соба харема Топкапи сараја, палате, седишта чак 34 отоманска владара у четири века, од 1459. када је Мухамед Освајач, покоривши Константинопољ наложио подизање себи достојне резиденције. Здање у  прелепом парку више пута је дограђивано. Посетиоци могу уживати у разгледању блага ризнице, а верници с поштовањем, уз молитву имама, посматрати реликвије из живота пророка Мухамеда, од прамена косе до писма исписаног његовом руком на јеленској кожи, смештених наравно иза блиндираног стакла.

А онда су се половином 19. века султани преселили, на обалу Босфора, у турски Версај или Долмабахче палату. Грађена у европском стилу, у мешавини класицизма, барока и рококоа, резиденција последња три султана, али и оца модерне Турске, Кемала Мустафе Ататурка, који је у њој умро, поседује 258 соба, 46 дворана – у највећој од 2000 метара квадратних, коју украшава 56 стубова, пажњу привлачи кристални лустер тежак чак 4,5 тоне. Водич ће вас обавестити да се за његово чишћење, сваке друге године, ангажују шесторица радника на три недеље.

Историја у малом

Шта тек рећи о теписима који прекривају 4.454 метра квадратна, о гланцању паркета, прављеног од више врста дрвета, о чишћењу мермерних купатила, одржавању вредне колекције слика, за коју је потребна одређена влажност, па се туристи просто купају у зноју. Ништа, ако се сетимо непомичног војника на уласку у палату, што попут кипа стоји у традиционалној униформи, на платформи, а колега му с времена на време приђе да затегне гајтане и обрише влажне науснице.

Из Долмабахчеа је најбоље кренути у крстарење заливом Златни рог, по могућности у реплици царског брода што их је покретала снага бројних веслача, које данас представљају два момчића што ће весла тек ритуално подигнути на почетку путовања, а после посао препустити сигурнијем бродском мотору. И капетану који се сигурно носи с не тако малим таласима и путањама околних пловила што се укрштају.

А за туристе које ноге баш не држе, а волели би бар скраћен курс и макар спољни поглед на историју, здања и споменике, ту је Миниатурк или Турска у малом – на 60.000 метара квадратних на отвореном 70 реплика најчувенијих грађевина у периоду од 3000 година. У размери један према двадесет пет ту се нашао и мостарски мост. Водича нема, али ће вам улазница омогућити информације уколико је гурнете у апарат с називом споменика што личи на поништавач карата у аутобусу, али говори шест језика.