Гувернерова оставка – мудра лична одлука

Гувернер НБС је у уторак на конференцији за новинаре рекао да „оставку даје само и искључиво из личних разлога”, те „да није било политичких притисака да поднесе оставку”. У првим јавним реаговањима економски и политички аналитичари сумњају у гувернерову искреност истичући при том да је свој посао у НБС одлично обављао.

Оно чиме су се наши економски „реформатори” и њихови неолиберални истомишљеници од 2000. године посебно поносили јесте стабилан курс динара и „здрав” банкарски систем. Невероватно али истинито, доказивали су да могу постојати јак новац и здраве банке у држави у којој је привредна активност замрла, а незапосленост достигла огромне размере. Претходни гувернер М. Динкић је јавно истицао да за то очекује и Нобелову награду из економије.

Данас се назире, а на крају ће се и јасно видети, да je једна од највећих грешака економске политике после 2000. године била управо политика стабилног (читај: прецењеног) курса динара и препуштање банкарског система у власништво иностраног капитала, односно да је то разорнамина са одложеним дејством која ће имати катастрофалне последице по српску привреду и њене грађане. И због погрешне монетарне политике српска привреда се данас налази у тако лошем стању да сада не постоји добро решење ни за политику курса динара, а избор може да се врши само између лошег (девалвација, сада) и катастрофалног решења (одгађање девалвације). Треба истаћи, такође, да је управо политика Народне банке, уз масовну приватизацију, омогућила досадашњи концепт привредног „развоја” (који сам назвао бећарском економијом: продај-позајми-потроши), а за који њени креатори (ММФ) и реализатори (наши „реформатори”) данас тврде како мора да се мења.

Гувернер Р. Јелашић на време одлази и није искључено да ће се за његово име везивати период када су плате стално расле, курс динара био стабилан, кредити били доступни, а увозне робе у изобиљу (заборавиће се да је од 2001. године забележен девизни прилив од преко 30 милијарди долара од приватизације и нових задуживања у иностранству који је, углавном усмерен у потрошњу, а индустријска производња и запосленост су мање него 1998). Као што се и из периода пред распад СФРЈ добре ствари везују за име А. Марковића (заборавља се да је за само годину и по дана спровођења његовог програма дошло до пада индустријске производње од 25 одсто и раста незапослености за 18 одсто).

Пошто је остало још мало имовине која се може приватизовати (продати), а тешко је добити значајније износе нових кредита (позајмица) јер смо презадужени, предстоје године када је неопходно предузимати веома непопуларне економске мере (знатно смањење потрошње) које ће додатно погоршати животни стандард већине наших грађана. У таквој ситуацији, поготово ако је тачна претпоставка колегинице Д. Поповић (,,Политика”, 23. марта) „да му је сада потврђена нека добра пословна понуда”, потез гувернера Р. Јелашића и није неко велико изненађење, те се може показати као његова мудра лична одлука.

редовни професор универзитета