Свака кућа – сигурна кућа!

Велики број деце одраста у мрачној сенци насиља и злостављања у породици, коме су изложене њима блиске особе.

Тако они рано постају сведоци насиља коме нису сами непосредне жртве, а то их излаже психолошком злостављању и његовим бројним последицама.

Код деце која су злоупотребљавана на било који начин у развојној доби јавља се и остаје губитак поверења и сигурности у околину, у оне најближе и најбитније. Без тог ,,основног поверења”, а са дубоким неповерењем у свет и људе који су их издали, они развијају помањкање сигурности у себе.

На таквом терену лако се развија депресивност у својим разним облицима и јачини. Несигурност производи страх, а то захтева решење, некада и очајничко: бити опасан, насилан, учинити другима нешто опасно и насилно, без саосећања, без кривице, без гриже савести.

Много су чешће последице: мањак поверења у себе, склоност страху и депресији, са покушајем да се употребом алкохола, психоактивних супстанци, дроге, на њих заборави, макар и привремено.

Тело може такође бити објект насиља и отуђења, кроз различите облике самоповређивања, опасних понашања и активности или директно суицидалним покушајима и чином.

Преживљено насиље мења однос деце и младих према другим људима, јер после такве издаје не могу никако да верују другима. Или верују олако и превише, да би поново били изложени новом трауматизму, психичком, телесном и сексуалном, да би се потврдило да ,,су сви исти, да ће ме употребити и издати”.

Зачарани круг насиља принуди младе и децу да бирају између улоге жртве и насилника. Припадати групи вршњака је у адолесценцији од пресудног значаја. Ритуали иницијације који се односе на увођење у групу често садрже насиље, било да девојке и младићи морају да га истрпе било да изврше, некада и под оком камере или макар мобилног. Јер тако ,,подвиг” може да се прикаже и другима.

Насилници у породици су најчешће мушкарци, али за малу децу много насиља долази и од женских фигура, мајки које и саме трпе злостављање и насиље.

Ерозија и нестанак свих вредности, растакање традиционалне породице и породичних улога оца, мајке, брата, сестре, тетке , ујака, баке или деке олакшавају настајање и опстајање насиља и његових ефеката на децу. Друштво је у процепу декларисаних норми, закона и њиховог суштинског игнорисања, непоштовања и гажења, под превагом профита и искоришћавања свега и свакога, посебно када су у питању деца.

Како онда осмислити претпоставке да породица може бити ,,топло гнездо” а свака кућа ,,сигурна кућа без насиља и злоупотребе деце”?

Постоје ослонци и моћи које породица има и може да их користи за дечју добробит. Заједништво, узајамност, солидарност и посвећеност чланова породице једних другима, али пре свега преданост и посвећеност родитеља добробити детета, чине најснажнију одбрану од насиља, као и претпоставку за успех у спречавању погубних ефеката на дете када је изложено насиљу ван породице.

Структурисаност и подржавање улога које свако има уз демократичност, разумевање и признавање значаја сваком члану породице и његовим потребама, на основу поверења и отворености које се негују у породици, уз поштовање приватности, такође су важни за отпорност породице на насиље и његове ефекте. И индивидуални фактори су значајни – отпорност, жилавост, пониженост настала као последица преживљених неповољних догађаја и искуства. Друштво и заједница имају улогу да развију све елементе превенције и спречавања насиља, али и подршке да се насиље препозна и да се доследно примене мере које га заустављају. Подршка свим службама, институцијама и појединцима који се баве децом и породицом на организован и систематичан начин смањује ризике од насиља, много помаже да се санирају последице и предупреде неповољни ефекти када се насиље већ догодило.

За почетак дугог и упорног деловања да свака кућа буде сигурна кућа за подизање деце сви морамо препознати и признати постојање насиља међу нама и у односу према деци, али тако да нас то обавеже и покрене на акцију. Наравно, не само једнократно већ систематски и дугорочно, тако да свако одигра своју улогу, да да свој допринос да живот деце прође без насиља или ако се некада и догоди да му приступимо озбиљно и темељно, да чинимо све да престане, знајући да га има и још га може бити.

*Специјалиста психијатрије, субспецијалиста психијатрије деце и омладине, породични терапеут и психоаналитичар