Одриче ли се Србија 27. марта

„Не губите из вида ниједну алтернативу којој ћемо можда морати да прибегнемо, ако видимо да је садашња влада отишла толико далеко да не може више назад”. Ову поруку је, марта 1941. путем своје дипломатске мреже Винстон Черчил упутио британском амбасадору у Београду Кембелу и она је, по мишљењу већине историчара, само један од доказа о директној умешаности британских обавештајних служби у догађаје који су пре 69 година одредили судбину „прве” Југославије.

Тих доказа има много, а историјска наука о „мартовском преврату” стално открива нове детаље. Ипак, стиче се утисак да се о том, и данас актуелном догађају често износе и једнострани судови, уз давање олаких квалификација и нагађања на тему „шта би било, кад би било”. Иде се дотле да се сви организатори пуча представљају као „обични плаћеници”, а догађај као „трагична грешка”, „самоубиство Југославије” и узрок великих жртава које је српски народ поднео током рата. Ове тенденције одразиле су се, донекле и на школску литературу, па се у уџбеницима историје за основну и средњу школу 27. март једва и спомиње.

Да ли ствари стоје баш тако? Чињеница је да се, у пролеће 1941, због припреме напада на Совјетски Савез Хитлеру журило, да је желео да обезбеди мир у овом делу Европе и да је због тога, али и свежег сећања на улогу Србије у Првом светском рату, Југославији понудио веома повољне услове, за приступање Тројном пакту. Немачка се, подсетимо, обавезала да ће поштовати суверенитет Краљевине Југославије, да од ње неће тражити учешће у рату, нити пролаз трупа сила осовине кроз нашу територију, а у тајној ноти обећан јој је и излаз на Егејско море, као и лука Солун.

Стоји и то да је, почетком 1941. Велика Британија била у тешкој позицији, да је увлачењем Југославије и Грчке у рат желела да ослаби притисак на своје границе, а да нам заузврат ни Британци ни САД нису нудили никакву конкретну помоћ. Наравно да су они који су у име Југославије потписали Тројни пакт све то имали у виду и да се нису „потчинили Немцима” због симпатија према њима, већ зато што су веровали да је, у том тренутку то најбезболније по државу. Сигурно и да је, међу „пучистима” било усијаних глава и људи лакомих на новац, као и да после преврата нова влада није имала јасан циљ куда даље.

Али то је само једна страна медаље. Јер да би се овај догађај правилно схватио морају се сагледати и друге чињенице. Прво, у Југославији, а нарочито у крајевима насељеним српским народом постојало је јако антифашистичко расположење. На улице Београда и осталих места људе је извела жеља за слободом, љубав према отаџбини и свест да се у рату, који је нажалост био неминован Југославија мора сврстати на праву страну. И ма колико, можда сурово звучале пароле „Боље рат, него пакт” и „Боље гроб, него роб” оне су биле и остале симбол поноса, патриотизма и жеље за слободом.

За два месеца све европске земље обележиће значајан јубилеј – 65 година од победе над фашизмом. Да обележи тај догађај, са пуним правом припрема се и Србија. Јер познато је колико је жртава српски народ поднео у Другом светском рату и колики је допринос дао заједничкој победи. Али поставља се питање имамо ли право да се поносимо том победом, а да, истовремено ниподаштавамо догађаје који су јој допринели.