Нема бране прљавом капиталу

Прашина у јавности полако се слеже, мада су сви и даље изненађени количином опраних пара од продаје наркотика и величином имовине купљене тим новцем. У неверици се пребројавају виле, станови, предузећа и њиве у власништву наркобосова. Политичари се чуде откуд у Србији такве хоботнице као што су „земунски клан”, дружина Сретена Јоцића или Шарићев картел. У неверици су и обични људи који не верују да су баш толико рањиве бројне институције државе и друштва, иначе направљене (чини се, неоспособљене) да заштите приватизацију као кључни транзициони процес од прљавих пара.

У јавном пропитивању о узроцима настанка организованог криминала, а посебно Шарићевог наркокартела, показало се у каквом су стању институције система које су протеклих година стваране (понекад) уз веома велике отпоре владајућих елита. Та анализа прилично је депримирајућа јер дијагностицира два крупна проблема: низак имунитет друштва да се одбрани од криминала и прљавог новца и неразвијеност контролних механизама и институција.

Многи се питају како је могуће да милијарда евра прљавог новца (што је око пет одсто БДП-а) годишње „пролази кроз уши” разним државним органима. Ако се чак и искључи често помињана (а тешко доказива) спрега политичких елита и организованог криминала, онда се као могући одговор намеће теза да су „кривци” – неразвијена регулаторна и контролна тела и недостатак сарадње међу њима.

Кад је јавност почела да пропитује државне чиновнике о Шарићевој „шетњи кроз институције система”, испоставило се да нико није био одговоран да сигнализира и спречи прање наркодолара кроз процес српске приватизације. Агенција за приватизацију тврдила је да је много пута сугерисала Управи за спречавање прања новца да има сумњивих трансакција, та управа тврди да је свој посао завршавала тако што је „предмете” прослеђивала полицији, Комисија за хартије од вредности сматрала се ненадлежном за пропирање прљавог новца на Београдској берзи и упирала прстом на Народну банку Србије која је морала да контролише како пословне банке дају пословни легитимитет сумњивим бизнисменима, Народна банка се чудила како је могуће да је у приватизацији било прљавог новца…

Бивши председник Уставног суда Слободан Вучетић тврди да „организованом криминалу и корупцији иде наруку постојање великог броја формално надлежних државних органа и служби, који недовољно међусобно сарађују или им се надлежности преклапају”. Вучетић сматра да је „најважнији предуслов успешне борбе против крупне корупције и организованог криминала стручно и техничко оспособљавање и успостављање сталне и делотворне сарадње надлежних државних органа и специјализованих организација (УБПОК, БИА, Пореска управа, Државна ревизорска институција, Агенција за спречавање прања новца, Агенција за борбу против корупције, Агенција за приватизацију, Управа за јавне набавке, Комисија за заштиту права понуђача, Комисија за заштиту конкуренције)”.

Свестан тих чињеница, министар економије Млађан Динкић изјавио је пре неки дан да је „за друштво јако важно да се утврди истина о прању новца кроз процес приватизације”.

Али, међусобне оптужбе и одрицање властите одговорности нису показали само колико су независне институције нејаке, него су и потврдиле политичку доминацију над њима. Независна регулаторна и контролна тела у савременој политичкој теорији представљају такозвану четврту грану власти, чији је посао да у име грађана аутономно и независно надзиру остале три гране власти. Многи ће се сагласити са оценама бившег председника Уставног суда, али и даље остаје питање како то да у Србији има толико државних и независних контролних тела, а процес приватизације није заштићен од прљавог новца.

Један од одговора нуди студија Фонда за отворено друштво о функционисању „четврте гране власти”:

– Стиче се утисак да је на делу стратегија Потемкинових села и да је низ „независних” тела основано само да би демонстрирале реформе док у пракси тела или нису добила адекватне ингеренције или њихов рад систематски подрива извршна власт у складу с дневно-политичким и економским интересима.

Један од тих „реформских украса” могао би да буде Државна ревизорска институција (ДРИ), иначе замишљена као централна тачка институционалне контроле трошења јавних средстава чији су најзначајнији „клијенти” корисници јавних средстава, јавна предузећа и политичке странке. Њен председник Радослав Сретеновић, неколико година (од 2005. када је донет Закон), није могао да ради посао, а онда кад је почео да га ради стручно и независно, засут је политичким дрвљем и камењем. Иако је контролисала тек петину државних институција и утврдила неправилности у трошењу пара пореских обвезника у 2008. години, ДРИ и Сретеновић доживели су хајку после које се све свело на најаву подношења прекршајних пријава. Много је, међутим, значајнија порука коју је Сретеновић упутио у недавној у парламентарној расправи:

– Један од услова да Србија добије помоћ од Европске уније је да ове године државни ревизори ураде контролу пословања најмање три јавна предузећа и да се измени Закон јер ДРИ нема капацитет да контролише пословање свих јавних предузећа, социјалних фондова и локалних самоуправа због недостатка кадрова.

Подсећања ради, увођењем ДРИ Србија је почела да испуњава критеријуме Европске комисије у погледу финансијске контроле јавних набавки на принципима транспарентности, одговорности и јавног интегритета. ДРИ има посебно важну улогу у систему контроле јавних набавки јер проверава њихову сврсисходност (уз проверу законитости) по принципу економичности, ефикасности и ефективности.

Од 2004. године у Србији функционишу две институције које се баве стручним пословима у области јавних набавки – Управа за јавне набавке (постоји од 2002) и Комисија за заштиту права (раније Комисија за заштиту права понуђача). И док је управа организована у складу са основним стандардима држава-чланица ЕУ, положај и надлежности Комисије за заштиту права у нескладу су с прописима ЕУ и препорукама Европске комисије.

Као илустрација положаја комисије може да послужи оставка коју је њен тадашњи председник Александар Лукић поднео 2004. године „због неподношљивих притисака, претњи и уцена” од стране министра за капиталне инвестиције Велимира Илића. Лукић је објаснио да је на састанку у влади 3. јуна, заказаном ради проналажења решења спорне јавне набавке радова на реконструкцији Терминала 2 Аеродрома Београд, његово излагање о неопходности поништавања поступка набавке у целости министар Илић прекинуо реченицом: „Не долази у обзир”.

Проблем независности комисије био је видљив и у недавној афери поводом предлога да за њеног председника буде именован Борислав Галић, бивши шеф кабинета директора службе Државне безбедности који је, по писању медија, учествовао у обезбеђивању фалсификованих пасоша за сада већ осуђене за убиство на Ибарској магистрали и њихове породице.

Чињеница да су комисија (која доноси коначне одлуке у споровима о регуларности поступака јавних набавки) и наручилац саставни део извршне власти (или су под њеном непосредном контролом) ствара основ за сумњу у објективност одлучивања комисије. А у члану 2, став 8 Директиве 89/665 Европске уније каже се да „тело које обезбеђује примену правних лекова у области јавних набавки мора бити независно од извршне власти”.

И Дијана Бајаловић-Марковић, председница Комисије за заштиту конкуренције (основана у априлу 2006), тврди да су антимонополској борби у Србији везане руке, да комисија нема механизам да разбије монополе и да је „нови Закон о заштити конкуренције, који даје већа права и овлашћења комисији донет (1. новембра 2009), али се не примењује јер без подзаконских аката, који још нису готови, Комисија не може да изриче мере”. Стручњаци упозоравају да закон има велике мањкавости које одударају од европске праксе и да могу да угрозе његово делотворно спровођење. И све то у ситуацији кад је, према извештају Светског економског форума, Србија по конкурентности на зачељу у свету.

Савет ове комисије ради у крњем саставу од 2. априла 2009. године, конкурс за председника и чланове савета расписан је прошлог децембра а владајућа коалиција не показује намеру да парламент изабере нове чланове и тако комисији омогући даљи несметан рад. Најаве су да би нови састав савета комисије могао да буде утврђен на овомесечном заседању парламента што би значило да комисија у новом саставу почне да ради 1. априла. Медији „поуздано” јављају да ће нова председница савета највероватније бити особа која „важи за пристојну, љубазну и некорумпирану, иако се никада до сада није бавила правом конкуренције нити има искуства из ове области”.

Искуства независних институција показују да се извршна власт према њима најчешће односи као према европским орнаментима – добро изгледају на папиру и представљају испуњење критеријума за приступање ЕУ, али у пракси не значе много и третирају се као делови (органи) владе. И управо у тој измењеној, исполитизованој, позицији независних контролних тела заправо се крије немоћ државе и друштва да се супротставе наркокартелима и хоботницама организованог криминала.

Миша Бркић

-----------------------------------------------------------

Карлов угао

. Приватизација је сервис за прање пара и пеглање биографија.

. Лисац је приватизовао кокошињац. И сад лети перје.

. Криминалци постају тајкуни. И обрнуто.

. Купио је неколико фирми јер има златну коку. Из Колумбије.

. Да политичари имају везе са организованим криминалом је обична МИТОманија.

. Ток новца у Србији је као река. Понорница.

. Србија има тешње везе с Кајманским и Девичанским острвима, него са ЕУ.

Драгутин Минић