Дух времена

Светско првенство у фудбалу завршено je пре скоро три недеље, али ово једномесечно такмичење, макар и смањеним интензитетом, заокупља пажњу љубитеља "најважније споредне ствари на свету". Неки у томе виде још једну потврду да је фудбал највећи опијум за масе, док други, попут исламиста, у њему виде средство да се одвуче пажња верника од Бога и легитимише један неправедан поредак света (Гадафи је фудбал назвао "савременим ропством").

О употреби фудбала у друге сврхе имали смо прилике да се уверимо и приликом препуцавања европских и наших званичника око тога "ко је крив за пораз од Аргентине", а "ко се није ни пласирао" у завршницу Светског првенства. Видели смо како су младе афричке нације кроз навијање за Гану тежиле афирмацији сопственог идентитета, европски "стари народи" нашли су простор за каналисање патриотских страсти, а Иран да потврди исправност пута исламске револуције.

Без обзира на претеривања и политичка поентирања, фудбал је увек био (и остао) много више од игре. Светска првенства у фудбалу увек су у великој мери одсликавала тренутно стање у светским односима, тј. оно што филозофи називају "духом времена". Пред Други светски рат фудбал је одсликавао сукобе тоталитарних и демократских режима; у хладноратовској епохи, поред сучељавања блокова, исказивана је жеља за реафирмацијом европских и латиноамеричких националних држава... Шта нам о стању света говори овогодишњи мундијал?

Као прво, срушена је лажна представа о "фудбалској светској хијерархији" која се разликује од поретка глобалног света, према којој је Бразил "усамљена суперсила" са европским силама у опадању (Француска, Немачка и Италија) јединим потенцијалним такмацима, док су земље трећег света, као резервоари "играчких сировина", потенцијалне силе у успону. Напротив, у свету фудбала је као и у светској политици – фудбалска светска лопта врти се око евроатлантских суперструктура (у политици између САД и ЕУ, а у фудбалу унутар ЕУ). Сви остали представљају у мањој или већој мери сировинску базу фудбалских талената.

Док је светски клупски фудбал одавно претворен у такмичење спортских наднационалних корпорација (Лига шампиона), Светско првенство се претвара у симулацију старог, националног фудбала из прошлих времена. Са њим се идентификују патриотске страсти, кроз њега се каналише у јавној сфери озлоглашени национализам – он се кроз фудбал, на крају, банализује и пацификује. Ово светско првенство било је прави ватромет "строго контролисаног" и усмераваног национализма, нарочито унутар европских народа.

Међутим, јачина фудбалских репрезентација није узрокована јачином националног сентимента који прати репрезентације већ снагом државе и организације која стоји иза фудбала. Крах источноевропског фудбала у Немачкој (укључујући и украјински који се провукао до четвртфинала) показује одсуство државе, а не национализма, кога овде, као и увек, има на претек.

Светско првенство у Немачкој представља тријумф конзервативног приступа и колективизма суперструктура у које су уграђени брендови појединих "фудбалских старова", тј. надмоћ организације над појединцем, и смрт индивидуалности. Јер, ово СП није породило ниједну праву нову звезду. Јужноамерички фудбал, који се већ дуго труди да успостави баланс између европског тимског колективизма ("машинерија") и индивидуалистичке лепршавости, овог пута је доживео крах. Бразил се, парадигматично, потпуно "изгубио" против "француске мултикултурне машине", док се технички сјајна Аргентина на тренерско-тактичком нивоу показала недорасла механицистичкој тактици "панцера".

Чињеница да Зиданов црвени картон зарађен реакцијом на расистичку провокацију Италијана Матерација привлачи више пажње од саме финалне утакмице говори више о квалитету фудбала него што нам пружа наду да у "дехуманизованом" спорту, макар и кроз инциденте, још проговара емотивно и ирационално. Напротив, Зиданов опроштајни гест одбране породичне части, разумљив у трећесветским гетима из којих је поникао, само показује како функционише савремени корпоративни фудбал који се храни "младим месом" из светских предграђа, узгред подижући неке од њених појединаца на трон славе. То није херојски чин, јер у свету профита, осим овакве ретке одбране части, херојства више нема.

Рушење Роналдињовог споменика у Бразилу показује да су то схватили и бразилски навијачи. Инспирисани појединци који у тренутку надахнућа могу да преокрену меч и постану "већи од живота", какви су били Пеле или Платини, у глобализованом фудбалу, ма колико жељени, више не постоје.

 Магистар политичких наука