Молитва, а не преједање

Крсна слава код православних Срба није остатак паганског веровања у домаће богове. Такве тврдње, како каже протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић, протурају злонамерни или они који не знају прави хришћански смисао славе.

"У паганству је било кумира и домаћих богова. Али свети Никола и сви остали светитељи немају никакве везе с тим измишљеним божанствима. Крсна слава је чисто хришћанско слављење Бога и светитеља, јер су се тада на веће црквене празнике читаве породице крштавале. Ако је у понеким крајевима у обичајима и остало паганских примеса, то је само доказ да они који су примили хришћанство нису довољно хришћански узрасли", објашњава отац Љубодраг који подсећа да се Свети Никола Чудотворац 19. децембра у цркви Христовој прославио 1663. пут.

Крсна слава је велики и свети дан у животу сваког православног хришћанина и верника. Тога дана је породично молитвено славље, јер се прославља светитељ који је Божји угодник што значи да је добио дар Духа светога да помаже људима у разним ситуацијама.

Захвалност Богу

Како истиче отац Хаџи Љубодраг Петровић, обичај је да свештеник неколико дана пре славе дође у кућу свечара и освешта водицу. На дан славе цела породица, предвођена домаћином, носи у храм колач, жито, црно вино и свећу. После чина резања колача, у дому уз молитве и певање тропара свецу, домаћин пали свећу и дочекују се гости.

"Породице би требало да се молитвом и постом припреме и на дан славе, ако се служи Света литургија, да се причесте у цркви. За славу се припрема трпеза за госте, али из захвалности Богу што нам је ту храну даровао, а не да би се преједали и опијали. Не би требало да храна и пиће претежу у односу на молитвено славље, већ да буду у хармонији", каже овај свештеник, иначе и секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.

Отац Љубодраг признаје да данас има аномалија у обележавању крсне славе. Поједини домаћини колач носе на брзину у цркву само зато што се ваља или из обичаја, јер су тако радили преци, а журе заправо да трпезу снабдеју с довољно хране и пића. Крсна слава би по правилима у дому требало да се слави само један, а не три дана. Ако се слави више дана испада да гости долазе само да би јели и пили, а светац се слави само један дан уз упаљену свећу и жито које се служи с парчетом славског колача.

"Нажалост, има људи који долазе на славу и не прекрсте се и не помоле Богу, него одмах крену на пиће и јело. Сада се и пуши док свећа гори што не би смело. Воде се ружни разговори, а чују се и псовке. У ранија времена пушачи су имали правилан однос према светковини, па су се суздржавали. Некада су људи имали поштовање према светитељу па су, како каже наш народ, говели (стајали). Домаћин уопште није седао са гостима, него је стајао док свећа гори. На тај начин је исказивао поштовање према светитељу, јер је стојећи и служећи госте подносио одређени подвиг", појашњава овај свештеник СПЦ.

Тамо где црквена поука није стигла за поједине славе, а пре свега за Светог архангела Михаила, свечари не спремају жито. То је погрешно, јер у цркви нема живих и мртвих светитеља.

Кољиво и жито

"Човек је бесмртно биће, а свеци су света бесмртна бића. Молитва за крсну славу се врши и за покојне и за живе. Зато се жито као симбол смрти и васкрсења и спрема. Ради те симболичке изражајности боље је да се жито не меље, већ да се цела зрна ставе у чинију и засладе. Кад

човек гледа кољиво онда размишља како то мртво зрно пшенице када се стави у земљу оживи и васкрсне", прича наш саговорник.

Славски колач не би требало да се наручује у пекари, јер он симболизује самог господа Исуса Христа и његову крсну жртву. Домаћица би требало да га умеси освештаном водицом и тиме и она принесе неку жртву. Погрешно је, како каже отац Љубодраг, славске колаче украшавати животињицама, на пример, птицама: "Испада да смо ми пагани, па приносимо Богу животиње. На колач се утискује печат са словима ИС ХС НИ КА што значи – Исус Христос побеђује, а украшава се искључиво грожђем, јабукама, орасима".

Протојереј Љубодраг признаје да се понекад постиди када види како се слава слави и пита како је могуће да наш народ толико ниско падне. Али, како каже, народ ипак не треба кривити, јер он је ученик, а свештенство учитељ: "Ако ученик не зна, значи учитељ је крив, јер га није добро или уопште научио како треба да се понаша приликом славског обреда".

– Ако се слава слави само ради обичаја, то је нешто пролазно. Нема духовну димензију. Слављењем светитеља треба да тежимо да нам Бог својим благословом и љубављу омогући задобијање вечног живота и да нас уведе у царство небеско. То је та усходна линија, јер је циљ да човек обесмрти своју душу. Зато је крсна слава прилика да они који славе претресу свој живот. Покају се за учињене грехе. Треба се измирити са свима, јер слава треба да буде дан духовног препорода, прилика да човек заузме правилну оријентацију у свом животу, а не само да се све своди на јело и пиће – наглашава отац Љубодраг.
Миленко Пешић

-------------------------------------------------------------------------

Посне и мрсне славе

Ако слава падне у среду и петак или у време поста, као Свети Никола, трпеза је увек посна. Али, како објашњава протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић, има људи који кажу: "Служимо посну храну док свећа гори, па после прелазе на печење".

– Такав обичај није добар, не можемо говорити да је зло, али није верски исправно, зато што свечари не раде онако како црква прописује, већ по своме – објашњава отац Љубодраг.

По црквеном учењу, не постоји посна и мрсна храна, већ дозвољена и недозвољена храна у време поста. Храна сама по себи није ни добра ни зла. Бог је, како истиче протојереј Љубодраг, створио храну да је човек употребљава. Али у време поста не једу се месо, јаја и млеко како би верник смирио страсти и духовно овладао собом.

Шта урадити ако неко оде у госте, а свечар је уместо рибе спремио месо за трпезу?

– Тешко је то некад разграничити. Апостол Петар каже: "Како ти принесу, тако једи". Ако знаш да тај који не слави како црква прописује боље је да се не оде. Али, ако си већ на слави, због љубави према пријатељу, онда послужи се реда ради храном која је на трпези. Више из пристојности да не би ожалостио онога ко слави – каже Хаџи Љубодраг Петровић. М. С. П.

-------------------------------------------------------------------------

Никољдан, Аранђеловдан, Јовањдан...

Сваки дан у црквеном календару посвећен је успомени на неког светитеља. Не празнују се сви дани једнако. По правилима Српске православне цркве, празници се богослужбено деле на велике, средње

и мале. Тако имамо господње, богородичне, анђеоске, пророчке , апостолске, па затим празнике светих отаца, пастира, мученика, свештеномученика, преподобних, праведних, бесребреника и чудотвораца.

Као крсну славу Срби највише прослављају Светог Николу (Никољдан 19. децембар), затим Сабор светог архангела Михаила (Аранђеловдан 21. новембар), Светог Јована Крститеља (Јовањдан 20. јануар), Светог великомученика Георгија (Ђурђевдан 6. мај).

После ове велике четворке Срби највише празнују следеће светитеље као крсно име: Свети првомученик и архиђакон Стефан (9. јануар), Свети великомученик Димитрије (Митровдан, 8. новембар), Преподобна мати Параскева (Света Петка, 27. октобар), Свети апостол и јеванђелист Лука (Лучиндан, 31. октобар), Свети апостоли Петар и Павле (Петровдан, 12. јул), Свети Козма и Дамјан (Врачеви, 15. новембар), Обновљење храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц, 16. новембар)...

Многи свечари осим главне славе прослављају још један дан који се односи на светитеља. Тако многи који славе Светог Николу преслављају и Пренос моштију светог Николаја ( 22. мај), односно ако славе Јовањдан преслављају Ивањдан 7. јула.

Осим домаћих крсних, има и црквених, школских, општинских и еснафских слава. Свака црква и манастир посвећени су неком Божјем угоднику. Међу познатијим манастирским славама су: Острог– Свети Василије Острошки (12. мај), Дечани – Свети краљ Стефан Дечански (Мратиндан 24. новембра), Девич – Свети Јоаникије Девички (15. децембар), Ђурђеви ступови – Ђурђевдан...

Свака место у Србији има своју славу. Тако, на пример, Београд слави Вазнесење Исуса Христа (Спасовдан, 40. дан после Васкрса) свечаном литијом која иде улицама града после Свете литургије у Вазнесењској цркви.

Све српске школе славе Светог Саву 27. јануара. Кнез Милош је првих дана 1827. године заповедио да се Свети Сава светкује као највећи Божји угодник. Али, тек законом од 26. јануара 1841. године Свети Сава је постао заштитник школа.
М. Пешић