Друмови за орање

Петог августа почиње домаће фудбалско првенство. Биће то историјски тренутак за наш спорт, пошто ће први пут да се игра за првака самосталне државе Србије. Да ли смо спремни за то?

Наизглед, имамо све што је неопходно: и савез, и клубове, и играче, и судије, и распоред такмичења, а од пре неки дан и главобољу мање – изабрали смо селектора. Још кад се томе дода да смо "коначно добили грб, заставу и химну"...

Међутим, нисмо на прагу обичне сезоне. Налазимо се између наше спортске праисторије и историје. Осамостаљивање или усамљивање, како је коме драго, Србије управо у спорту захтева да се преору и друмови, и то најдубље што се може.

Између наше спортске праисторије и историје

Реч праисторија није употребљена да би се омаловажило оно што је било у Југославијама, него да се што јаче истакне да је у садашњим околностима у Србији најиспошћеније тло управо у спорту.

У свим осталим делатностима разбијање Југославије, а потом и одвајање Црне Горе, суштински није ништа пореметило. Влада је радила и ради оно што мисли да треба, скупштина на уобичајен начин изгласава или не изгласава законе, саобраћајна полиција је кажњавала за пребрзу вожњу и кажњаваће и даље, трговци продају робу као што су је и продавали, фабричке машине, тамо где их има, укључе се и раде као и свуда у свету. Ништа се није променило ни у давању инјекција, ђаци добијају оцене као и раније, бројчане или описне свеједно, трактори ору као и пре... Али, у спорту је другачије.

Одвајањем југословенских република и променом друштвеног уређења наш спорт је остао без ваздуха који је дисао деценијама. Сада треба све из почетка: од начина финансирања (лако је било убедити директоре друштвених предузећа да одвоје паре за спорт) до довођења играча (појачања из других југословенских република нису били странци).

За успех у екипним спортовима у међународним такмичењима, поготово кад се ради о репрезентацијама, нужна је што јача домаћа лига. У поређењу с оном Југославијом конкуренција је нестала. Нешто сплетом околности, као у фудбалу где су само два кандидата за првака. Негде нашом кратковидошћу, као у кошарци где смо се посветили Јадранској лиги, а запустили нашу.

И? Од угледне фудбалске земље стигли смо до нације чија је репрезентација најгора на светском првенству. У кошарци смо били претплаћени на медаље, а сада не можемо да стигнемо у четвртфинале ни кад смо домаћини европског првенства.

Додуше, у млађим категоријама освајамо медаље, али углавном зато што нам наде играју у првим тимовима наших клубова. Првотимци, и то врло млади, оду у иностранство, па неко мора да попуни празнину. У "нормалним" земљама за то место мора да се истисне неко.

Историјске промене су избациле наш спорт на потпуно непознат терен... Има много ствари, које спортска руководства не могу сама да реше. Рецимо, финансирање или издржавање спорта. Али, има и оних послова где уопште не зависе од других.

Један до таквих је систем такмичења. Као пример може да послужи фудбал, и због свог значаја, а и што управо он почиње да исписује прву страницу у новој историји спорта у Србији.

Лига је смањена са 16 тимова на 12. Одлука је толико оправдана да вероватно није ни потребно да се образлаже. Пошто је промењен број тимова потребан је и нов "календар" такмичења.

У нашем савезу су били расположенији да гледају преко плота, него да ставе прст на чело, па су преписали свеж хрватски систем. Можда је он изванредан, међутим, нити су прилике исте као код нас (на пример, тамо је главно супарништво између два града, а код нас између два клуба из истог места), нити је хрватска лига међу најјачима у Европи.

Али, настављање првенства после двокружног бод-система са још десет додатних кола нема никакву другу сврху него да "попуни" сезону. А управо тај празан простор у календару је оно што би требало да се искористи.

Ослањање на домаће клубове

Наши фудбалери, уз понеки изузетак, више нису у главним улогама у иностраним тимовима, а у оним врхунским их готово и нема. Дакле, селектор, садашњи или неки после њега, хтео-не хтео мораће да се окрене нашим клубовима, а они су такви да маштамо о томе да прођу квалификације за европска такмичења.

Да бисмо имали тимове с каквим-таквим изгледима у Европи, мора да се више и боље ради с играчима (подмладак је посебна прича). Првенство са само 22 кола, колико би их било без разигравања за првака и опстанак у лиги, баш пружа такву могућност.

"Непопуњени" део сезоне је прилика за добру сетву. Тренери на тематским семинарима могу да расправљају о унапређивању игре, савезни и клупски руководиоци да на заједничким саветовањима граде мост преко којег ћемо што пре да стигнемо оне који су нам одмакли. Селектор би преко недеље могао да на дан-два окупи поједине играче, на пример голмане и нападаче, који би по његовим упутствима увежбавали комбинације и учили...

Прошло првенство је завршено 6. маја. Прву утакмицу на светском првенству наша репрезентација је одиграла 11. јуна. Кад се узме у обзир да је био нужан макар и кратак одмор од клупске сезоне, шта је могло да се очекује од једномесечних припрема?

Али, имали смо лигу са 30 кола и није било времена, а сада ће бити још два кола више! Са 22 кола у сличној ситуацији би првенство могло да се заврши десет недеља раније и да се тим репрезентација уигра до савршенства.