Исто име истим стварима

Гледамо ових дана како се Израел немилосрдно обрушио на Либан. Уз све разумевање самоодбрамбених мотива Тел Авива, посебно имајући у виду да су прве жртве били израелски цивили, не могу се оправдати мере које предузима војска те земље, које погађају невине – нарочито децу и жене. За само неколико дана сукоба страдало је, како преносе агенције, неколико стотина људи, већином цивила, уз огромна материјална разарања. При томе, напад је, слично као што је то чинио НАТО против Југославије, често директно био усмераван на цивилне објекте. Поред тога, тврди се да су Израелци уништили 55 мостова, око 20 ТВ и радио-предајника, да су нападали путеве, па и амбулантна возила. Више од пола милиона Либанаца је расељено, а око 150.000 их је избегло у Сирију, тражећи спас од свакодневног бомбардовања. Не звучи ли све то познато, бар нама са ових простора?

Па ипак, као и у вези с оним што се дешава у Ираку (убиства цивила, мучења ратних заробљеника), није се на прави начин огласио Савет безбедности УН. Ако је то донекле разумљиво – јер се ту ради о политичком телу чији чланови заступају политике својих влада и, разуме се, неће гласати против себе – како онда ствари стоје на правном терену?

У датим условима, за сада је илузорно очекивати извођење одговорних пред неки међународни  ад хок кривични суд или пред стални Међународни кривични суд. Кад је реч о сталном Међународном кривичном суду, услов за његову јурисдикцију јесте да односна држава путем ратификације његовог статута изричито призна његову надлежност. А познато је да су се САД од најистакнутијег поборника међународног кривичног (ад хок) судства (тј. судства за друге) претвориле у највећег противника сталног Међународног кривичног суда. Ово противљење испољено је на разне начине: повлачењем потписа Статута суда (2002. г.), претњом де ће бити блокиран рад Савета безбедности, закључивањем билатералних споразума с низом држава о неизручењу америчких држављана суду, чак и доношењем посебног закона (American Service Меmbers’ Protection Act, 2002.) који, поред осталог, предвиђа забрану америчке војне помоћи државама које су ратификовале Римски статут (уз могуће изузетке) и овлашћује председника САД да употреби војну силу да би се ослободило америчко војно особље које држи суд.

У вези са ситуацијом у Либану, вреди подсетити да је и Израел првобитно потписао (31. 12. 2000) Римски статут о оснивању сталног Међународног кривичног суда, али је затим 28. 8. 2002. повукао тај потпис, обавестивши генералног секретара УН да не жели да буде странка Римског статута.

Живимо, дакле, у свету у којем су неке државе понекад "изнад" установљених правила тј. у позицији да се (бар неко време) некажњено понашају очигледно руковођене сопственим интересима. То је поражавајуће сазнање, али оно је последица чињенице да правде нема ни другде. Ни у једној савременој држави нису сви криминалци у затворима, нити су сви политичари, судије, полицајци итд. оличење честитости и непристрасности. Међутим, ако у пракси није лако, бар не одмах, променити постојеће односе, то не сме да буде разлог да се, примењујући исти аршин, не жигошу на исти начин исте или бар врло сличне појаве. Злочин, па и злочин против цивила, не мења своју суштину у зависности од тога ко га је починио. Ако признајемо да је ратних злочина и других гнусних злодела било у ратовима на просторима бивше СФРЈ, не треба бежати од тога да се примети да су се сличне ствари дешавале и у неким другим сукобима, па и у онима у које су укључене неке од највећих сила данашњице. То не оправдава починиоце злочина, већ отвара питање једнаког приступа према свима.

У сваком случају, кад је реч о кршењу међународног хуманитарног права, неједнак приступ не само да је неморалан, већ у основи само распламсава противречности и сукобе, а тиме у крајњој линији не користи никоме. С тим у вези, много тога указује да је свет на ивици новог великог оружаног сукоба, који би могао да укључи знатан број држава.

Заправо, време чији смо сведоци веома подсећа на период између два светска рата, када су на разним локацијама тињали "мали" оружани сукоби, светска организација (Друштво народа) веома је ослабила, а најјаче силе поверовале су да могу несметано и безобзирно да задовољавају своје себичне интересе. Сви знамо чиме се то завршило. У том смислу, понављање историје може се избећи само уз помоћ много више политиче мудрости, несебичности, па и фер-плеја, и уз искрено прихватање чињенице да доследно поштовање међународног права нема алтернативе. Називање истих ствари истим именом и једнак однос у истим и сличним ситуацијама се, независно од тога о коме се ради, подразумевају.

Професор међународног јавног права, Мегатренд универзитет примењених наука