Минули Никољдан био је озбиљан тест за новчаник, стомак, али и Електропривреду. Требало је преживети тај гастрономски удар у облику рибљих баханалија којима би и Џејми Оливер позавидео. Иако Срби предност дају печењу, ко је могао да одоли бакиној рибљој чорби, посним сармицама, пребранцу, пијаном шарану са сувим шљивама, сомовини на аласки начин, ражњићима од димљене пастрмке и печуркама... Суве пите, баклаве и ситне колаче да и не помињем. Иако звучи богохулно, али многи Срби су прославу крсне славе 19. децембра схватили као генералну пробу дочека Нове године. Славска икона, упаљена свећа, колач и жито били су више декор. Јело се и пило, а богами и певало. Само су недостајали петарде, конфете и поноћни пољупци. Пошто безмало половина српских породица слави светог Николаја Мирликијског, а она друга половина се спрема у госте, можда би било боље да држава тај дан прогласи нерадним. Свечари ионако по закону имају право на слободан дан, а остали су гледали где год је то било могуће да раније умакну с посла. Питајте посланике да ли је Народна скупштина у последњих 15 година некада заседала на Светог Николу.

Српска склоност ка претераном благоутробију, описана на симпатичан начин и у Сремчевој приповетки "Ивкова слава" и причи Симе Матавуља "На слави", последњих година добија нова транзициона обележја. Која домаћица у граду још стиже да кува жито или меси славски колач са освештаном водицом? Ту су пекаре, посластичари, а славски колач можете наручити и у самопослугама. За оне дубљих џепова само у Београду има неколико фирми за кетеринг код којих можете наручити комплетну славску трпезу – од колача, кољива, разних посних или мрсних ђаконија све до ситних колача по систему "кључ у руке". Поједини новокомпоновани свечари иду и корак даље и славу прослављају у ресторанима. Што да прљају кућу, а још су ту конобари да олакшају домаћинима посао и служе госте.

Крсна слава као део породичног идентитета и молитвеног славља као да губи своју духовну вертикалу и добија обрисе престижне журке на коју се долази у фирмираним тоалетама и поклањају скупоцени цветни аранжмани, француска вина, па чак и виски. Стари Београђани памте да се некада на славе ишло по подне и без поклона, а углавном се није дуго остајало, како би било времена да се обиђу сви свечари.

Домаћин с породицом треба пре свега молитвено да прославља свеца из захвалности према Богу, а не због јела и пића. Слава је и време када се породица окупља и домаћин праштањем мири ако је са неким био у завади. Пре него што почне славски ручак сви чланови породице носе у цркву колач, жито, свећу и црно вино. Пожељно је да сви остану прво на Светој литургији и тек после приступе обреду резања колача.

У Новом завету постоје описи две различите гозбе. На првој Исус Христос је на свадби у Кани галилејској учинио прво чудо и претворио воду у вино. На другој гозби краљ Ирод опијен плесом Саломе обећа да ће јој дати све што буде желела. По наговору мајке Салома од Ирода четворовласника затражи главу светог Јована Крститеља и доби је на тањиру. Зато Српска православна црква упозорава да слава не сме да се претвори у "Иродов пир".

У време када су се Срби борили за опстанак под Турцима одомаћила се изрека: "Где је слава, ту је и Србина". Било је примера да српски ратници ни у рововима нису заборављали крсно име. Постоје два тумачења како су Срби једини међу православним хришћанима започели слављење крсног имена. Етнолози тврде да славе имају дугу народну традицију, а поједини елементи овог обичаја, као што је култ кућног заштитника, коме се у знак поштовања приносе одговарајуће жртве, потичу из прехришћанског периода. Српска црква после добијања аутокефалности 1219. године у време Светог Саве забранила је свештеницима да чинодејствују у обредима жртвовања животиња поред цркава у спомен светаца и за покој умрлих. Дозвољено је било свакоме да код своје куће закоље животињу. Тек када се месо испече и изнесе на трпезу свештеник је могао да благослови трпезу.