Дебалканизација Балкана

Њујорк – Иницијатор и главни организатор конференције о „Постјугословенским културним просторима и Европи” је професорка Радмила Горуп, виши предавач словенских језика на Универзитету Колумбија. Питали смо је шта јој је био главни мотив да организује академску расправу баш о овој теми.

– Ову конференцију сам припремала три године. Прво је требало наћи ко ће да је финансира, на чему сам веома захвална Институту „Хариман” и Универзитету Колумбија, који су у овом времену буџетских ограничења ипак нашли начина да покрију трошкове овог скупа.

Прошло је скоро две деценије од распада Југославије. Као и већина људи и ми који живимо у дијаспори били смо трауматизовани, не само тиме што је нестала земља у којој смо рођени, него и начином на који се распала. Моја генерација, која је имала срећно детињство и младост у бившој Југославији, њен нестанак је тешко доживела. Жеља ми је зато била да је поново посетимо, да се вратимо на нека питања и настанка и нестанка те земље, да се запитамо да ли је то уопште био један јединствен културни простор, до колике мере је то био и шта је остало од њега.

Затим, да укажемо на особености мини простора који су настали после распада СФРЈ и сагледамо шта можемо да научимо од постојања и нестајања те земље и како ће се тај културни простор интегрисати, односно како људи бивше Југославије виде своју будућност у оквиру Европе.

Како сте одабирали учеснике?

Желела сам да окупим људе из разних дисциплина који се баве нашим просторима и овај скуп је био концентрација те експертизе без преседана, па су у том смислу моја очекивања испуњена.

Шта је главни резултат конференције?

Пре свега то што су различити људи веома аргументовано изнели различите погледе на послејугословенски простор, његову прошлост и будућност. Кроз све реферате се провлачила једна тема – да без обзира каква буде политичка будућност тих простора, све земље проистекле из бивше Југославије треба да се наметну кроз своју културу, да допринесу Европи, па и свету, својим културним постигнућима. Порука је да се „Балкан дебалканизује”, да се ослободи негативних стереотипа који га прате.

Добили смо затим одговоре на нека питања. Сам начин на који је вођена расправа доказује да је културни простор у Југославији у великој мери био један. Друго, расте уверење да су нове државе на том простору исувише мале и да је једини начин да се наметну је заједничко културно богатство.

Да ли после политички диригованог раздвајања тог простора можда јача тренд поновног зближавања?

Мислим да има померања у том смислу, а то виде и други. Време чини своје. Моје уверење је да путеви сваког приближавања иду управо преко културе. Недавно је британски историчар Тим Џуда у часопису „Њујор ривју ов букс” објавио чланак чија је главна порука „Југославија је мртва – живеле југосфера”.

Зашто је бивша Југославија још веома занимљива за истраживаче?

Мени ће заувек остати занимљива. Што се тиче других, та земља је била веома јединствена у сваком смислу. Не треба да заборавимо ни њену географију: то је била земља између две цивилизације, између великих империја. Земља која није само примала спољне утицаје, него је и сама била актер промена у свету. Мислим да ће Југославија као појам остати још дуго предмет научног изучавања.

М. Мишић