Нeкоме поклон, а некоме намет

Господин Небојша Јањић, помоћник министра, јавио се у „Политици“ (29. марта) са текстом „Ни поклон, ни харач“, у коме ми приписује да сам у тексту „Исправљање грешака није напад“ (17. марта) поручио да је Законом о планирању и изградњи и одговарајућом уредбом „држава увела глобу и харач српској привреди“, чега нема у мом тексту. У поднаслову мог текста је срж критике да „плаћена цена за предузеће нема везе са коштањем прибављања земљишта“, из чега произлази да ће погрешно прописаном методологијом неко добити поклон, а неко неоправдано доплаћивати за већ стечено право на грађевинско земљиште.

Јањић упорно погрешно тврди да досадашње право трајног коришћења државног грађевинског земљишта није давало „право на изградњу“. У члану 91. Закона о планирању и изградњи из 2003. године, који је заменио садашњи закон, прописано је да је за издавање одобрења за изградњу потребан „доказ о праву коришћења“ земљишта. И у члану 103. новог закона продужава се то „право на градњу нових објеката, односно реконструкцију постојећих“ до 11. септембра 2011. свим „носиоцима права коришћења“ земљишта. Тек од тада својина на земљишту ће постати услов за градњу. Дакле, законом се заиста одузима стечено право коришћења на земљишту, које је укључивало и право на градњу и реконструкцију, ако се не изврши конверзија у право својине, било уз доплату или без ње. Грађанима бесплатно, а предузећима шта буде лутријом чудне методологије.

Нелогично је прописано да се цена плаћена за цео капитал предузећа истовремено призна за „трошак прибављања права коришћења“ земљишта. Као да господин Јањић не разуме да је плаћањем предузећа у приватизацији плаћано све што оно има, па је накарадна „претпоставка да грађевинско земљиште није улазило у почетну вредност предузећа“, а да је ипак укупна плаћена вредност предузећа трошак прибављања земљишта. Код куповине предузећа вреднује се сва његова имовина умањена за све обавезе. Не постоји еквивалентност нити пропорционалност између вредности земљишта и вредности капитала предузећа. Једино у невероватном случају да се приватизује предузеће које има само земљиште, а нема обавеза, плаћена цена за њега била би и коштање земљишта.

Господин Јањић измишља непостојеће добре намере прописа да држава наплати више кад се грађевинско земљиште за индустријске сврхе накнадно намени за лукративније грађевине. Он текст почиње помињањем ,,једногласних напада на закон о планирању и изградњи и пратећу уредбу о конверзији права коришћења у право својине на грађевинском земљишту“, али остајући у мањини избегава расправу о очитим грешкама и могућим поправкама.

консултант за страна улагања