Царство модерних крсташа

Од нашег специјалног извештача
НИКОЗИЈА, јула – Кад се каже Кипар, прве асоцијације су: сунчано острво, богиња љубави Афродита, личност Макариос, добро вино и сир халуми.

Име маленог источномедитеранског острва, смештеног на раскрсници путева које воде у Европу, Азију и Африку, последњих дана, не својом кривицом, повлачи се по свим светским медијима, али не као божанске туристичке Меке, већ првенствено као сигурног тла за хиљаде избеглица из суседног Либана, који су бродовима стизали у две њене луке: Ларнаку и Лимасол.

Навикнути на свакојаке гужве, Кипрани, чија је животна филозофија да се све ради "сига, сига" (полако, полако), топлом добродошлицом и традиционалном гостопримљивошћу дочекали су и испратили, за мање од недељу дана, више од 40.000 људи којима је, за разлику од обичних туриста, ових врелих летњих дана најмање било до купања и сунчања по прелепим острвским плажама, уживања у грчкој музици, неисцрпним причама о боговима и митовима, крсташима и Ричарду Лављег Срца, Лузијанима и Венецијанцима, Османлијама и Британцима који су за собом оставили видне трагове тутњећи земљом пребогате историје дуге више од осам хиљада година... Изненадни путници напустили су место рођења богиње Афродите, а да нису стигли да испробају укус домаћих специјалитета (кебаба, клефтика, ћуфти у сосу, љутих кобасица, мусаке, печеног и свежег сира халумија, тахинија, зазигија и других салата) и сласт командарије, десертног вина у чијој је питкости својевремено уживала, кажу, и бројна властела широм Европе.

Треће по величини медитеранско острво (после Сицилије и Сардиније), Кипар је, ослободивши се британске колонијалне круне (1960. године) после 14 година запао у сопствене муке и после кратког крвавог рата и турске инвазије подељен је на два дела: јужни – грчки и северни – турски. До пре три године, код најближег суседа се ишло "около наоколо", а од када су отворена три пролаза на демаркационој линији којом патролирају "плави шлемови" лако је прећи из један у други део земље. Кипарски Грци као и Турци држе Никозију за своју престоницу, те је тако Ледра (прастари назив за ово место) остала последњи подељени град у Европи.

У јужном делу острва, где се нижу љупка насеља, различитих величина (свако има једну или више православних цркви), Лимасол важи за главни туристички центар, иако они који више воле седамдесетак километара ниже ушушкани Пафос тврде супротно.

И док странци обожавају да се лењо развлаче по изузетно чистим и лепо уређеним хотелским, али и градским плажама дуж целе обале Лимасола и њене околине, староседеоци беже у хладовину шумовитог Тродоса, једне од две планине (друга је Пентадактилос) што доминирају целим острвом. Зими, кад обалом влада умерена клима, па уз њу може да се шета у кратким рукавима, што највише воле остарели Енглези и бледуњави Скандинавци, стазе Тродоса, беле од снега, претварају се у скијалишта за све узрасте.

Стари део Лимасола, испресецан лавиринтом малих уских уличица, права је посластица за страсне љубитеље куповине којима није важно шта, већ колико купују. А ту има свега и свачега, грчке, турске, италијанске, шпанске , енглеске, руске, индијске, кинеске робе, најразличитијих икона, сувенира, уметнина правих и вештачких, слика, накита, посластица… Само су средом после подне све радње затворене, а зашто је то тако, нико не зна тачно да одговори осим да је "тако прописано".

На питање који је најлепши део острва, сваки Кипранин има своје мишљење. По некима, део где је изронила богиња Афродита из морске пене, (што ће послужити славном Ботичелију да наслика "Милоску Венеру") има примат над "њеним купатилима" у Полису крај Пафоса, али заостаје за чудесним плажама Леди Смајл. Неки дају предност Писурију или, рецимо, Куриону ослоњеном једним делом на брдо чији врх краси прелепи, савршено акустични римско-грчки добро очувани амфитеатар из другог века где се често одржавају концерти, балетске и позоришне представе.

Ипак, сви се слажу да су Британци приграбили за себе ретко лепо парче екстериторија за своје две базе, РАФ-ову Акротири и Декељу, смештене с једне и друге стране Лимасола, одакле пуца поглед на непрегледно божанство мора и небеског свода. Ограђени жицом високог напона, гарнизони краљевских пилота и морнарице с породицама, живе у типично енглеским насељима, с теренима за поло и тенис, по правилима британских закона.

И док Никозија у горњем делу острва, странце привлачи због вредних музеја, архиепископије, препуне вредних икона, остатака венецијанског зида, којим је давно био опасан цео стари град, дотле је Пафос на крајњем југу на далеко бољем "гласу" не само зато што има излаз на море, већ због тога што му је историјска и културна баштина богатија. Ту су, пре свега, "краљевске гробнице" (читав подземни град мртвих) које је Унеско с разлогом ставио на листу светског културног блага. Гомила добро очуваних мозаика из трећег века, други је обавезни туристички пункт који вреди видети уз базилику, где је једно време био заточен свети Павле или тврђаву у луци којој су темељи ударени још у време Александра Великог.