Новац не покреће свет

Американци верују да су њихови стимуланси на послу велика плата, унапређење, моћ и слава, али ове ствари уопште немају везе са њиховим успехом и задовољством на радном месту. Ово тврди аутор бестселера Данијел Пинк у новој књизи „Изненађујућу истина о томе шта нас мотивише”.

Пинк цитира студије које са сигурношћу тврде да метод штапа и шаргарепе више „не пали” и поручује компанијама да њихова пословна политика није у складу са дометима науке.

Шта смо досад узимали као главне покретаче, пита се Пинк. Веровали смо да логика награде и казне доноси највећу продуктивност, али то није тачно, објаснио је Пинк за Глас Америке. Менаџери и даље сматрају да ће радници пружити максимум из страха од казне или у нади да ће добити награду. То је можда у реду, наставља Пинк, за прост посао као што је паковање амбалаже, али пробајте да тако извучете најбоље из запослених који раде на сложеним, креативним стварима, од дизајнера, писаца, научника... Неће упалити, сигуран је Пинк.

Уместо тога, оно што стварно везује запослене за радно место јесу три ствари. Прва је самосталност, могућност да креирају своје време и циљеве. Аутор се позива на истраживања спроведена у великим корпорацијама која су показала да су најбоље резултате имали они радници којима су шефови давали највећу слободу. Друга је усавршавање, прилика да човек постане „мајстор свог заната”.

„Дани када се људи осећају највише заокупљени, највише мотивисани јесу дани када су напредовали на послу”, објашњава Пинк. Важно је да човек стално учи нешто ново као и да осећа да напредује.

Трећа је сврсисходност, осећај да се ради нешто важно, нешто што има смисла. Тако је срећан онај ко зна да његов труд може нешто да промени, с тим да то не мора да буде лек за сиду или решење за глобално отопљење, већ и било који производ који некоме олакшава или улепшава живот.  

Ако желите да будете задовољни својим послом, да напредујете и будете најбољи онда вам спољашњи фактори, као што су бонуси, у томе неће ни најмање помоћи. За оне који се баве креативним и умним професијама рецепт је унутрашња мотивација која долази, не онда када шеф одлучи да им повећа плату, већ када они осете да је њихов посао битан и њима и другима. Ови мотиви су толико јаки да постају сами себи сврха. Тада човек постаје пожељан радник не због страха од критике или у жељи за повишицом, већ зато што је посао постао циљ самом себи. На менаџерима је, закључује Пинк, да то схвате, примете интересовања и напредак запослених и подрже њихове идеје. Најбољи резултати су када се ради не зато што се мора већ зато што се воли.

Ј. Стевановић