Савест је антипатриотска

Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије, аутор је новог романа „Незнаном јунаку”, у издању „Лагуне”.

То је књига која почиње причом о Сарајевском атентату и Гаврилу Принципу, наставља се сликама о Србији 2014. године, сликама суштинске борбе добра и зла, као и, у то будуће време, забрањене телепатске љубави двоје људи…

По речима аутора, овај роман је по жанру дистопија, у којој је представа наше блиске будућности у ствари изоштрено критичко виђење наше блиске прошлости и садашњости.

„Зато се не плашим те неминовне скоре провере, напротив, са занимањем ишчекујем резултат компаративне анализе”, каже Угричић, иначе аутор и књига „Упознавање са вештином, приче о женама и метафизици”, „Непоновљиво Непоновљиво, четворојеванђеље постмодерног романтизма” и других.

Поднаслов Вашег романа гласи: нефикција. Откријте нам, да ли је то штиво фикција или није фикција?

Сви љубавни филмови су документарни. Сваки љубавни однос је документ, то јест сертификат о једној фантазији. Зашто још нефикција? Зато што ништа нисам измислио. Нисам морао. Ко хоће да види, све види. Скривена у очигледном, блиста тајна. Све се догађа у блиској будућности, овде у Србији, а љубавници најприродније комуницирају телепатски.

То је литерарни свет у којем „тучци и прашници памте Сарајевски атентат”, Незнани јунак никада не умире, а диктатори остају вечно. „Принцип” је овде властито име као и појам „принципа” који одређује последице. Како их одређује?

Непосредно и неопозиво. Ево тај пример са телепатијом, која је љубавни принцип, и има последице. Телепатска лозинка између главне јунакиње и Незнаног јунака гласи: ти ћеш да будеш ја, а ја ћу да будем ти. Ко је икад био заљубљен, то препознаје. Отровни гас шушти из зарђалог радијатора и убија их у сну. Одвозе их хладњачом на други крај земље, до високих пећи. Тамо, пред неповратом, она васкрсава. Поједине жене у Србији имају способност да васкрсну. То су супержене Србије. Њима сам посветио ову књигу.

Које је још значење поменуте телепатије у овој Вашој причи?

Мачке и сове ноћу виде више и даље од нас. Неки људи реше загонетку одмах, други спорије, док већина не може никад. Способност телепатије се овде изнуђено стиче. Телепатија је постала наша сагласност и наше саучесништво, наш тајни језик у опасној средини и времену. Увек можемо да мислимо својом главом и да разумемо шта се догађа и шта нам је чинити и коме од блиских можемо да се обратимо и чему да се надамо. Да нам није телепатије, не би нас ни било, одавно би тек вегетирали, покорени. Ако се мало размисли, није никакво нарочито чудо та моћ. Телепатија је метафора за отпор насиљу, беди, бесперспективности. Али и за љубав. И за молитву. И за читање. Пре свега, ипак, телепатија значи мислити. У овом случају: мислити Србију.

Стрепите ли од оптужби да је роман антипатриотски, антисрпски настројен. Није случајно што на самом крају наводите читаоца на могућност интервенције цензуре.

Као што није случајно што су најбољи филмови из наизглед идиличног времена самоуправног социјализма припадали тзв. црном таласу, тада антипатриотском, тако није случајно што се у актуелној књижевној и филмској продукцији Србије истиче серија дела са елементима радикалног ангажмана и негативне утопије. Истина избија на видело. Ако су неки тиме саблажњени, тим боље, значи да су почели да капирају. Нема сумње, биће тога још. Знате, савест је антипатриотска, јер је у појединцу, а не у колективу, без обзира на отаџбину, порекло, језик, завичај. Јер је непристрасна, а не попустљива и лаковерна, јер није слаба на такозване наше, није самосажаљива.

Тврдите да је савест антипатриотска. Многи се неће сложити.

Шта је заједничко за савест, мишљење, науку и уметност? У савести, мишљењу, науци, уметности – нема компромиса, нема пристрасности. За све важи: или је безусловно или није то. Или бескомпромисно или није то. Не обазире се, богу хвала, ни на припадност, ни на интересе, ни на сродство, ни на завичај... Независна, унутрашња непоткупљива законитост – речју: принцип – конституише и савест и исправно закључивање и научне чињенице и уметничка дела. И та закономерност је или на делу, или није – не пролазе ту никакве имитације, добре намере, гласна реторика, виши интереси – или има савести или је нема, или има логике и истине или их нема, или има уметности, или је нема.

Довољно је живети у Србији да би разумели шта значи бити у немилости судбине и смисла? Да ли је преокрет могућ?

Тако је у роману. Али изненадићу вас: да, могућ је преокрет. Парадоксално, ултимативну наду Србије видим управо у фантазмагоричним размерама порицања истине. Очајничка енергија уложена у порицање говори да постоји енормни страх од гриже савести. То значи да грижа савести ради непрестано и врло моћно, само је потиснута за један ниво дубље, из свести у подсвест. Као река понорница. И ту је тај скривени моменат спаса, еманципације, преокрета... Савест је у једном часу била одбачена, јер је обавезивала на озбиљан, људски доследан начин, па је било лакше одрећи је се. Треба освестити порекло порицања, треба се отргнути од опсена о сопственој безгрешности и жртви, у име којих се опсена згрешило, треба погледати страшне последице, треба осетити бол, треба вратити савест у свест. Треба се суочити са последицама својих неразумних, варварских поступака, треба пожелети да се опет буде легитимно људско биће, треба признати, треба се покајати, треба замолити за милост опроштења. И то је наша нада, нада да будемо људи, као што упокојени патријарх Павле рече, иако смо Срби.

И сада питање не за писца, већ за управника Народне библиотеке Србије. Када ће ова библиотека бити у потпуности отворена за читаоце?

Нажалост, то не зависи од НБС. Ако би у овом тренутку имали на располагању потребна средства за завршну фазу радова, отварање би сигурно било за шест месеци. Тај новац је предвиђен овогодишњим државним буџетом, али кад ће нам бити доступан зависи од кредита Европске инвестиционе банке и исхода тендера који ће водити Министарство за Национални инвестициони план. Чекамо и надамо се најбољем.

Марина Вулићевић