Глава шећера у 2010. години

Шта је сврха мог обраћања јавности? Да упозорим на један феномен којим се до сада у свом јавном деловању нисам бавио. Да упозорим потенцијалне жртве банкарског лихварења или зеленашења које постоји од када постоје банке или приватници који позајмљују новац уз камату. Писмен сам и прочитао сам као школску лектиру бар новелу Милована Глишића „Глава шећера” у којој је овај феномен описан као реaлистичка повест,што и јесте. Реализам, међутим, у мом случају је доиста трагикомичан. Зато и жалим самога себе и јавно се проглашавам будалом да не бих увредио недужне магарце. Ево шта се десило.

Такозвани лични доходак примам годинама преко Поштанске штедионице. Одавно су прошла времена када сам га примао на благајни установе у којој радим. Иако имам срећу да плату примам редовно, од када јепримам преко тзв. текућег рачуна онасе у старту третира као „дозвољени минус”. На волшебан начинплата јепретрпела ову метаморфозу:као што се јадни Грегор Самса једнога јутра буди као буба, тако је моја зарада постала овај дозвољени минус и отуђена од мене. Како је то било могуће, овај фетишизам позајмице, на основу које банка остварује своју зеленашку камату или „главу шећера”?

Тако што смо присиљени, принудом државе, да плату примамо преко банке, како би најпре банка и њено бројно чиновништво, а потом и сама држава узели свој део. Пазите,то није порез него принудна камата. Затим, банка има пропис да има право на камату ако вам уплата касни, а касни наравно. И ако то траје годинама банка вас пљачка захваљујући принуди државе која вас је натерала да постанете клијент банке. У овом случају бити клијент значи бити дужник, јер ко не би био дужник уз износе наших плата. То значи да немате избора, не можете избећи пљачку банке или државе, „добровољно ропство”.

Додајте томе систем тзв. кредитних картица, неинформисаност о висини камата, дуг у који улазите оног тренутка када сте приморани да отворите текући рачун да бисте преживели и биће вам јасан овај систем легалне пљачке у коме можете да будете једино жртва. У овом односу бити „грађанин” значи бити „дужан”.

И сада ви као „грађанин” маштате о слободи, али у овом односу нема „слободе”. Ви сте поданик. Наравно нека правила морају да постоје, али мистицизам овог односа између грађанина и банке одређује све друге односе и од слободних људи производи поданике.

Зашто је јадни Грегор постао буба? Зато што је морао да уђе у банку и отвори свој текући рачун. Према овој „Декларацији” рађамо се не као слободни људи него као пацијенти банке. Зато је криза банкарског система и наша лична криза.

Не знам како да изађем из овог дужничког односакојије постао мој патолошки љубавни однос. Да можда своју главу излијем у шећеру уместо у бронзи? Из овог односа који је мој савремени уметнички, културни и научни однос! Хајдегер није био у праву. Није наше биће – „биће ка смрти”, јер „бити”,за нас,значи „бити у банци”.

И сада бих могао да размишљам о томе како нема непосредног односа, јер су сви наши односи посредни, како због тога постоји култура, али и о томе како никаква „критика” овог банковног рачуна не мења ништа. Зар то није тајна над тајнама. Наша „поетска”, „научна”, „филозофска” тајна је у банци од мермера. Наша једина друштвена тајна. Човек није „политичка”, „рационална” или „филозофска” животиња. Човек је чековна животиња, а његова глава је „глава шећера”...

Филозоф