У сенци Пет прстенова

Од нашег специјалног извештача

НИКОЗИЈА, јула – Кад се из Никозије пређе на северну страну острва, где после поделе земље (1974. године) живе кипарски Турци (око 180.000) и углавном досељеници из суседне Анадолије, путокази који упућују куда да се крене у разгледање околине исписани су на два језика: турском и енглеском. Трагови британске круне од које се Кипар ослободио 1960. године и стекао независност видљиви су и по томе што се, као и на југу, задржало, рецимо, саобраћајно правило да се вози левом страном (важе британске и међународне возачке дозволе) и што домаћини са странцима комуницирају на енглеском језику. Неспоразума нема ни кад је у питању локални такси, без иједног таксиметра. Цена раздаљина се зна, али може и по договору, пре него што се укључи мотор.

Оно што упада у очи када се из једног дела престонице (Никозије) улази на "окупирану територију" како већина кипарских Грка горко назива тај део острва јесте огромна застава, скројена од флуоросцентних лампица (симбол турске републике Северни Кипар, отцепљене и самопроглашене 1983. године коју признаје једино Анкара) високо на брду "Пет прстенова" (Пендадактилосу, на грчком језику или Беш пармак, на турском). Али оно што још више распамећује јужног суседа то је натпис, с леве стране светлеће заставе, који се, руку на срце, баш и не разазнаје с даљине, али чији садржај (порука турског великана Мустафе Кемала Ататурка) знају сви: "Каква срећа назвати себе Турчином".

Ричардов замак

Житељи горњег дела острва, као и они доле, воле да спомињу да је славни краљ Ричард Лављег Срца, на свом крсташком походу ка Јерусалиму, једно време боравио и на Кипру. Приче како се оженио, успут, лепотицом Беренгаријом, с којом је ту, привремено, савио "љубавно гнездо", сервирају се уз поносно показивање замка Свети Хиларион, који се као атрактивна грађевина наслања на узвишици туристичког главног центра, Гирне (Кајрења на грчком).

О том месту, одакле вуку корене многе грчке породице, сачуваних старих кућа још из доба Венецијанаца и других страних завојевача, испреплетеном шумом малих узаних уличица и сокака, с гомилом барова, ресторана и продавница испредају се, читаве бајке. Од тога да је то јединствени и прави бисер острва где је природа, напросто, чаробна, пешчане обале нетакнуте, море бистро и незагађено до легенди о необичној градској луци исклесаној у облику коњске потковице, изнад које попут каквог чувара штрчи стара тврђава. Домаћини, међутим, с ништа мање поноса воле да скрену пажњу на један споменик новијег датума. У знак сећања на турске трупе које су се, како воле да кажу, појавиле у спасилачкој мировној мисији јула 1974. године (што сви остали третирају као класичну инвазију) подигнут је камени монумент оштрих линија.

Иначе, типично за мала острвска места, на летњој жези (овде се температуре пењу и до 40 степени) ту све делује крајње успорено, а подневну тишину, кад је пауза за ручак, једино ремети звук таласа што запљускују ивице луке или пуцкетање пластичног конца с којим рибари стрпљиво крпе мреже.

Лепота готског манастира

О Афродити, богињи љубави, која се родила из пене на удаљеном Пафосу, кипарски Турци једва проговарају, али зато топло препоручују да се обиђе, неколико километара даље, архитектонска посластица, опатија Белпаи у истоименом месту. Као код божанских лепотица, манастир прилично очуваних зидина, подигнут у типично готском стилу, делује величанствено и моћно у свој својој гробној тишини. Легенда каже да му је први станар био свети Августин, који је средином 11. века избегао ту из Јерусалима, пред најездом љутих Саладинових коњаника.