Како се изборити са изборима

Драгоје С. из Аранђеловца недељом обично оде до пијаце, купи сир, кајмак, зелениш, успут сврати до продавнице по хлеб, млеко и месо. То је вишегодишњи ритуал који је испуњавао скромни распоред обавеза једног пензионера. Тог дана су се ноге тромо бориле са стрмим степеништем зграде у којој се налази њихов стан.

– Милена, пристави кафу, јачу – рекао је и малаксало се спустио у фотељу. – На путу од пијаце до зграде доживео сам стотину чуда. Да ти причам – нећеш веровати.

Милена је без речи напунила џезву водом и укључила плотну на штедњаку.

– Најпре ме код трга пресретне група младића. ,,Је ли матори, за кога ћеш гласати?”, питао је један кратко ошишани. Нисам стигао ни да одговорим, а испред мене се створише њих двојица. Личе као јаје јајету. ,,Ма пусти га, видиш да је фосил, зна се за кога ће он да гласа”, рекао је и при том ме тако одгурнуо да сам умало пао.

– Личе као јаје јајету? – разрогачила је очи. – Црни Драгоје, опет си пио ону брљу у бирцузу на пијаци.

– Да сам макар пио, било би ми лакше. Сачекај, да видиш шта се даље десило. Таман се ја некако повратио и кренуо овамо, кад испред мене искочи човек. Загледам га, познат ми однекуд. Забога, јел’ ово бивши министар? – протрљам очи. ,,Шумадији треба министар”, смеје ми се у лице, ,,Јел’ тако?” ,,Тако је”,проговарам и настављам даље. Ма нисам ни два корака одмакао, наиђе колона садашњих министара. Некако ми лепи, нова одела, зализани, све шљашти, право да ти кажем постаде ми мило што имамо такву господу на власти. ,,Министре, нисмо примили плату шест месеци” – изговара радник из индустрије Електропорцелана. ,,Ма немаш ти појма”, одбруси му један активиста. ,,Производња у протекла три месеца је повећана за 30 одсто”. Једе ли се тај постотак?”, пита радник шкргућући зубима. Видим ја да неће на добро, па кренем напред. Кад, хоћеш врага. Испред мене онај што је скинуо беџ. Знаш већ…

– То су они што су као представници ,,оне” странке владали градом протеклих шест година.

–Е, баш ти. Само кажу да они више нису ,,они” и да са њима немају ништа, да су нешто друго и осмислили нови слоган:,,Промене”. ,,Ми смо нова снага, борићемо се против оних који су овај град довели до пропасти”, каже ми вођа смешећи се. Лепе зубе има...

– То они сами против себе?

–Тако испада. Да видиш даље. Одмакох се ја некако од групе неких људи које никада пре нисам видео у граду, кад ме спопаде једна госпођа. ,,Господине, шта чекате, јесте ли на списку? Хајде, коначно улазите у аутобус”. ,,Какав аутобус?”, питам невешто показујући кесе и торбу са хлебом и млеком. ,,Нећемо више да чекамо, полазимо за Јагодину за два минута, најпре ћемо обићи зоолошки врт и жирафу, да причате кад се вратите како ми тамо лепо живимо”. ,,Која жирафа?, питам збуњено. ,,Добро, ако не волите животиње водићемо вас у музеј воштаних фигура. Тамо можете и да останете”, смеје се и гура ме у аутобус. ,,Ма идите до ђавола!”, викнуо сам панично и потрчао према згради.

– А док си ти био у граду биле две девојке, лепе као сан, траже да попуним анкетни листић. Кажу да за тај посао добијају две хиљадарке днeвно, шта ћу, сажалим се, а оне почеше да причају како их има седамдeсет у граду и како њихова странка плаћа смештај, храну дневнице за послове лепљења плаката, дељење флајера, анкетирање. Одакле толики новац странкама које тврде да су скромне и да немају пара – то нико не зна. Али да видиш ово, кажу да њихов шеф нуди свакоме ко гласа за њих по две краве и десет оваца. Чудо невиђено.

– Милена, спреми ти нама добар ручак да уживамо у доброј храни и домаћем вину, па после нек буде шта буде.

– Шта ћемо после?– упитала је.

– Ништа. Закључати врата, искључити телефон, покидати кабловску телевизију. До 25. априла и избора нити ћемо излазити, нити ћемо са киме контактирати. Спремаћемо оно што се затекло у кући, читати књиге и гледати старе фотографије.

Примакла се и ухватила га под руку.

– Тако ћемо урадити. Они који ове изборе представљају избором између живота и смрти у ствари и немају своје животе.

Књижевник, директор Културног центра у Аранђеловцу