Записник о смрти за живе болеснике

У тренутку када се „Катрина” обрушила на Њу Орлеанс 29. августа рано ујутру, у Меморијал медикал центру, болници компаније Тенет из Даласа, налазило се више од 200 пацијената и 600 запослених. Струје је нестало у 4.55, а помоћни генератор снабдевао је само нужно осветљење и најважнију опрему, али не и клима-уређаје на температурама које су достизале 38 степени Целзијуса.

Планом за ванредне ситуације руководила је главна сестра Сузан Малдерик. У документу на 246 страна није било упутстава како деловати ако потпуно нестане струје и како евакуисати болницу ако су улице поплављене. Следећег дана, иако је изгледало да је најгоре прошло, вода је почела да куља из шахтова. У 12.28 администратор је укуцао „ПОМОЋ!“ и послао мејл колегама у другим Тенетовим болницама, упозоравајући да ће Меморијал морати да евакуише више од 180 пацијената (...)

У тесној соби за сестре на четвртом спрату тридесетак доктора и неколико виших сестара почели су разговор о томе како испразнити болницу. Брзо су се сагласили да прво треба евакуисати бебе са неонатологије, труднице и критично болесне са интензивне неге. А онда је Ричард Дајхман, шеф лекарског одељења, поменуо нешто што није било у плану за ванредне ситуације – да пацијенти са налогом „не вршити реанимацију“ (ДНР) треба последњи да напусте зграду.

Такав налог потписује доктор, готово увек уз пристанак пацијента или члана породице а значи да пацијента кад му стане срце или престане да дише не треба реанимирати.

Дајхман ми је недавно рекао да је веровао да ови пацијенти са неизлечивим болестима имају „најмање да изгубе“ у поређењу са осталима. Други лекари су се сложили са планом.

Састанку није присуствовао представник једне важне стране. Годинама је компанија Лајфкер закупљивала седми спрат болнице као засебну здравствену установу за тешке болеснике који захтевају 24-часовну негу док се не опораве за повратак кући или у старачки дом, али није била „дом за умирање“.

Имао је своје докторе, претежно исте који су радили у Меморијалу. Имао је и сопствену филозофију: да уз помоћ савремене технологије одржава у животу углавном врло старе и непокретне пацијенте. Један од најискуснијих доктора у Меморијалу рекао ми је да се међу лекарима често водила жустра полемика о томе што се, како су неки сматрали, претерана средства троше на безнадежне случајеве.

Многи од 52 пацијента Лајфкера били су на апаратима и јасно је да би били угрожени ако би потпуно нестало струје.

У среду, 31. августа, стали су и помоћни генератори (...) Донета је одлука да више од сто пацијената који нису евакуисани буду подељени у три групе. „Јединице“, они који могу да седе или ходају, били би први евакуисани, затим „двојке“, болеснији пацијенти којима је потребна већа помоћ, и последње „тројке“ – веома болесни и они са ДНР налогом.

(...) Физички и ментално исцрпљен др Јуинг Кук, пулмолог, попео се на осми спрат, на одељење интензивне неге. Већина пацијената је била евакуисана. Сестре су се сјатиле око Џени Бурџис (79) оболеле од узнапредовалог рака материце. Због проблема са бубрезима и нагомиланих течности имала је 160 килограма. Лек који јој је капао кроз инфузију Куку се учинио као решење. Морфијум, снажан наркотик, често се користи за ублажавање јаких болова, али може и да успори дисање, а нагло увођење већих доза може да убије.

„Да ли бисте могли да повећате дозу и дате јој довољно да оде?“, рекао ми је да је питао сестру.

Кук је на картон Бурџисове написао „смрт констатована у“, оставио празно место и потписао се. „Нисам много размишљао и ни данас се не осећам лоше због одлуке. Дао сам јој лек да бих је се брже решио, да би сестре могле да сиђу доле“, рекао је.

Ускоро су и остали поставили питање шта радити са најтежим болесницима. Хеликоптера за евакуацију је било мало, а пацијенти су венули.

Било је превише људи које је требало склонити, а не би преживели транспорт, рекао ми је Кук, описујући како је тада размишљао. Ситуација је била очајна и видео је само два решења: убрзати смрт или их оставити. „Свело се на размишљање да их не можемо просто оставити; хумано би их било успавати.“

Кук је отишао на други спрат одакле су Ана Поу и још два доктора усмеравали евакуацију кроз само метар широк пролаз иза кућишта лифта који је био пречица до гараже, а одатле уза степенице до хеликоптера.

Родни Скот, гојазни пацијент са интензивне неге, са срчаним проблемима и више операција, лежао је непомично на носилима. Доктор је одлучио да ће он последњи напустити болницу пошто има више од 135 кг и могао би да се заглави у уском пролазу.

Ричард Дајхман се сећа да га је тог дана зауставила Сузан Малдерик, и њихов разговор је забележио у мемоарима „Шифра плаво“ о данима после „Катрине” (2006). Запрепастио се, пише, када је Малдерикова упитала шта мисли да ли би било „хумано“ извршити еутаназију над пацијентима са ДНР налогом. Она је преко адвоката негирала да је разговарала о еутаназији са Дајхманом или било ким другим.