Бенседин и кредитни захтев

Нисам нимало сигуран да би се госпођици Серени Вилијамс допао наслов текста госпође Данице Поповић „Црнче међу напредњацима” у коме се поред осталог позива и на прослављену тенисерку. Оно што је међутим сасвим извесно јесте да дискурс којим се у свом последњем чланку, објављеном на страницама нашег најстаријег листа, користила професорка Поповић (да потпуно занемаримо личне стилске афинитете) неће допринети управо ономе за шта се у свом тексту декларативно залаже – одговорности за јавно изговорену или написану реч и виши ниво политичке, и уопште, јавне комуникације.

Шума увреда на рачун Српске напредне странке („баш тако – напредне” како каже гђа Поповић) и њеног вођства, кроз коју читалац мора да прође да би дошао до смисла онога што је писац хтео да каже, сасвим обесмишљава оно што би требало да буде главна порука текста. Бритко перо економске науке, у земљи која по званичним статистикама свакога сата бележи педесет и пет отказа, усмерило је, у праведничком гневу, оштрицу критике према опозицији. Одважно, нема шта. Зар би уопште и могло другачије сада када је скоро па постигнут договор између председника, потпредседника владе и министарке финансија о томе да ли је земља у (како неодговорни и зли језици тврде) економској кризи .

Има ли уопште, за једног цењеног економисту, пречег посла од будног лова на грешке опозиције сада, кад се захваљујући динарским кредитима спрема коначни производни бум у Србији. Ко то квари идилу када практично само што нису почеле припреме – за почетак припрема за изградњу нове деонице аутопута у дужини од више хиљада метара (за шта нам ваља неодложно зајмити новац под каматом, јер ипак, припреме су то...), и на чијој изградњи ће бити ангажоване стотине хиљада људи.

Зашто, и у чије име, непотребно замарати грађане баналним стварима као што су продаја Телекома, стални пад извоза, производње, запослености... Да није тако назадна и „вашарска” вероватно би и опозиција до сада научила да то није нешто што треба очекивати од једног независног интелектуалца, па још професора универзитета. Да је права, и заиста напредна како тврди, дакако да би и опозиција уместо што немилосрдно пљује и критикује, дала свој активан допринос плану општег просперитета са по неком иновативном и конструктивном идејом. На пример, да се грађанима уз кутију бенседина, уместо лекарског рецепта, даје захтев за нови динарски кредит.

То би био конструктиван, и мултидисциплинарни приступ! И чему уопште сав тај опори цинизам... Но, избор теме без обзира на тренутак представља свакако ствар укуса и слободе госпође Поповић. Споран је и неприхватљив само вокабулар којим се ова професорка универзитета (баш тако – професорка) користи да би омаловажила оне за које сматра да су такав третман у јавности заслужили. Нису људи тамније пути једини којима текст госпође Поповић није смешан. Професорка Поповић дугује нам одговор на питање ко је црнче у њеној причи.

Да ли је то министар Динкић који је посланика опозиције, игром случаја колегиницу госпође Поповић, након изнетих критика назвао џукелом? Или је то господин Томислав Николић који је у овом тексту брутално оклеветан као расиста, лажном тврдњом да је својевремено рекао да су „црнци мајмуни” (што је довољан разлог да се онај ко је ове тврдње изнео кривично гони). Можда је у питању и господин Александар Вучић, који се у тексту (ваљда шаљиво) квалификује као особа која би потенцијално „за шаку долара” писала говоре Наташи Мићић.

Каква год да је била намера писаца спорних редова жртва увреде у овом тексту јесу сви грађани. У данима у којима оштре речи пљуште са свих страна, умереност и пристојност морала би бити свакодобна лозинка оних којима је посао образовање других, млађих.

Могуће је пак да и ми превише очекујемо, и шта уопште има везе што се госпођа Поповић, попут оних које презире, мало опустила?

члан Правног савета Српске напредне странке