Чекајући Деда Мраза

Куда за "новака"? Да, то је то вечито питање које мучи и нас труднице. Ако смо трудне не значи да смо изопштене од остатка света. И за нас је Нова година, тај тако дражестан празник. Иако би многи најрадије да преспавају ову најдужу ноћ и пробуде се у новој години, ослобођени терета – куда, где, с ким, како, и с чим, ја бих ипак да се одшуњам негде јер обожавам овај шљокичави празник. Све шљашти, сија, сева и пуца! Кич је за ово вече дозвољен. Сви су опуштени, у грозничавој атмосфери, радње су крцате као да живимо на Менхетну. Сви једва чекају да смандрљају преостале обавезе и да се што пре безбрижно препусте руској салати, прасету и торти! Ултрамодерне кинеске јелке, које симболишу нашу имитацију живота, ките се тим тако јефтиним, али некако слатким дрангулијама и све је подређено хедонизму. А посао, ко мари! Сутра ћемо о њему размишљати када прођу славе и богате трпезе.

Ту, негде пред Нову годину обично ме ухвати неко меланхолично, сетно расположење, па сама себи личим на Пепељугу. Враћају ми се слике из протеклог времена, размишљам о томе шта ће бити сутра, шта остављам у старој, а шта ме очекује у новој години. Као да овај празник не представља још само један дан на календару, већ је понекад строга граница између протеклог, изгубљеног, пропуштеног и новог, бољег, будућег. А да ли ће то боље икада доћи? Где нам протрча година и шта смо то пропустили од живота. Па онда почнем себе да замишљам као ону девојку из романтичне рекламе о најпознатијем безалкохолном напитку на свету. Вирим кроз прозор чекајући баш истог онаквог буцмастог руменог Деда Мраза са прегршт поклона. Ишчекујем да звезда падалица падне ту, пред моје ноге и да реши све моје недоумице и проблеме, и да све буде хармонично као на филму или као у каквој божићној песми. А затим се мало окренем око себе, отрезним главу, одувам снове и видим да је свет сасвим другачији. Новогодишње склепане тезге одлика су тоталног сиромаштва, а наш живот – празни џепови, стањени новчаници, колективна депресија, предизборна еуфорија, који заправо изазивају равнодушност, а не празничну радост... 

И заиста куда за Нову годину? Ко ће ме угостити овако трудну? Свуда праште добронамерни савети – немој никуд да идеш, свуда је загушљиво, то ти је напорно, није то за тебе, остани код куће! Е па нећу! И ја бих да се мало проведем, а не да седим поред малог екрана, уз чувене увек исте народњаке и тону хране. Не, није то мој сценарио! Тако ћу можда морати следећег "новака", када испод јелке као најлепши поклон буде малена колевка и у њој беба. А ове 2006. на 2007. решила сам да се лудо проведем. Мада знам, у поверењу, да ћу већ негде око 12, када моје ортаке тек лагано почне да љуља алкохол, гласно зевати и да ћу хиљаду најсјајнијих ватромета пожелети да видим овога пута само из кревета. Чак и да се на вратима заиста појави онај мој Деда Мраз из рекламе, тешко да ће ме подићи на ноге лагане. И тек када после поноћи почне право зезање, а друштво пристигне на честитке, ја и мој пакет ћемо се упутити пут куће пропуштајући најчоробнију од свих ноћи. Чини ми се да овога пута нећу отворених очију дочекати зору и да ме музика неће испратити у стилу: "А сад адио". Само што овога пута нећу жалити за пропуштеном журком, већ ћу задовољна заспати у кревету са руком на стомаку.

Други велики проблем је – шта обући? На стару гардеробу не могу више одавно да рачунам, па чак и када бих хтела да импровизујем и да од сукње направим корсет – не вреди! Мама би као да ми помогне, па да ми од своје старе хаљине направи вечерњу тоалету, али то тако изгледа "бљак" да не могу да вам опишем. Дебела Берта овога пута прави је еуфемизам. Излози су преплављени увек актуелним црним хаљинама само што ниједна није за мене. А тек на ноге шта ћу? Тако омиљене ми штикле не долазе у обзир – њих још само могу да навучем на домали прст. Мој шик изглед овога пута ће изостати. Уосталом, шта ме брига, наоружаћу се добрим расположењем и осмехом, па макар отишла на дочек у тренерци или само завијена у чаршаф. Код куће, дефинитивно, нећу остати. Супруг, беба и ја, срећни и задовољни прославићемо ову најлепшу од свих нових година и с радошћу се присетити шта сам то у поноћ пожелели пре тачно годину дана. И ко још каже да се новогодишње жеље не испуњавају! Само је важно с ким ћете их поделити.

Овога пута, уз поноћне пољупце пожелећу да на свет дође здрав и прав наш најслађи створ и да следеће године и све наредне дочекамо заједно. Тачно у поноћ, када се казаљке поклопе, бићу сигурна да нисам за џабе проћердала стару годину. Најлепши је и највећи ужитак када знаш да си паметно искористио оно што ти живот пружа. У то име – живели!