Ништа не постоји само за себе

О екуменизму (међуцрквеном дијалогу) још увек не престају разна спорења, слично проблему глобализације, мондијализације и мекдонализације. За једне је то „највеће зло”, „издаја православља и националних интереса”, „губљење идентитета”. За друге екуменизам је афирмација цркве, њено сведочење и очување идентитета. Екуменизам једни панично негирају, други некритички прихватају, трећи су за, али под одређеним условима.

Зашто данас Православна црква учествује, заједно са другим хришћанским црквама у екуменском покрету и дијалогу? Зато што је њена сама природа дијалошка. Уколико Православна црква не би била у дијалогу са другим хришћанским црквама, нехришћанским религијама, секуларним религиозним покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света она би престала да буде црква и трансформисала би се у секту. „Ни једна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је црква, ако је престала да тежи јединству са другим црквама” (Јован Зизиулас). Хришћански Бог (Света Тројица) фундаментално је одређен категоријом односа (релације), како унутар себе, тако и према свету, хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА– ТИ однос. Откровење Божије као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога који се открива и човека који прима и саопштава то откровење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем – иконом Божијом – а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим. Хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима” (свети Василије Велики 4. век). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно, тј. да цео свет постане „космичка литургија”.

Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божију да сви буду (за) једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје и стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у истини и љубави. Он не тежи унификацији цркве већ „помиреној различитости” (јединство у различитости). Такав дијалог цркву чува од два подједнако опасна искушења: „отвореног релативизма” и „затвореног фанатизма”.

Екуменизам није „мода” или ствар црквене тактике и дипломатије. Он није мотивисан утилитарним већ првенствено егзистенцијалним и онтолошким разлозима. Он није израз слабости и немоћи већ појава саме природе цркве. Зато је „идеја хришћанског јединства и уједињења тема века, тема времена, тема историје” (Георгије Флоровски) и неизбежно императив за све хришћане, чак и онда кад не даје жељене резултате. Најистакнутије личности Православне цркве створиле су идеју и појам свечовека, свечовештва, свечовечанског братства, свечовечанске заједнице, свечовечанске љубави, бриге, ума и осећања. Ускогрудост, фанатизам, затвореност и неприхватање другог није била карактеристика источнохришћанских народа све до новијег времена када је већи број појединаца томе склон и то у недоба, јер се цео свет интегрише, невероватном брзином, на свим плановима, као никад пре у историји.