Топ од гасовода

Ево једне измишљотине: децембар, 2009! После нереда у Ашхабаду недељама, ауторитарни шеф Туркменије улази у авион и бежи. Москва оптужује да је туркменски пуч закуван у Вашингтону. Русија и Иран запоседају Ашхабад и заузимају гасна налазишта. Председник САД наређује приправност америчких снага у Азербејџану. Русија, Иран, Алжир, Либија, Казахстан и Узбекистан, састају се у Москви и одлучују да прекину снабдевање Европе гасом. Радијатори постају хладни и светла се гасе. Срећна нова 2010!

Цитирана фикција објављена је 2006, пошто је руско „енергетско оружје” први пут испробано на Украјини, због опредељења Украјинаца за „прозападног Јушченка”. Украјински радијатори охладили су се већ после гласања, за нову 2006, због непристанка Кијева на „цену по којој се гас продаје Европи”.

Нова влада била је без избора. Почетком лета, повећала је цену гаса у домаћинствима. И гле, тридесет хиљада Украјинаца, покренутих као чаробним штапићем, запосело је центар Кијева. Популарност украјинских „Европљана” топила се као лед на сунцу. А никаквог „мешања” у украјинску политику споља и доказиве „улоге Москве”.

Гаспром, колос гаса, нафте и (делимично) струје, руски је „енергетски топ”. „Оружје” ефикасније од нуклеарног, којим се углавном само прети (бар док још има мало разума). Руски монопол контролише петину свих гасних резерви на земљи. Његов је такође десети део руске продукције, преноса и испорука електрике, а однедавно, располаже и приближно петином руског петролеја.

Има још нешто. Гаспром газдује једином цеви којом земље Централне Азије (Туркменија, Узбекистан, Казахстан) могу пропустити сопствени земни гас Европи. У потрази за излазом, Јушченко се, на пример, био окренуо Нијазову, (тада још живом) у Туркменији. Уцењени Туркмени су гас продавали за багателу, али Русима. Наплаћивали су га Москви мање од 30 долара, у време када га је Гаспром извозио за 150 долара. Нијазов је пристао, али опоменут из Москве, поколебао се и одустао.

Могао је уосталом и да проба. Али, онда би вероватно био „у квару” гасовод, и Нијазов би свој гас могао да стрпа у џеп. Кијев га не би добио. С Кијевом је кренуло боље тек када је конце узео у руке „проруски” Јанукович.

„Топ” Руса изграђен је због међународних разлога, у много већој мери него из економских. Активно је помогнут и вођен руком Кремља, и по организацији, више је министарство него компанија. На путовањима, уз Путина је чешће био шеф Гаспрома Милер, него шеф дипломатије Лавров.

Ново „оруђе” вратило је Русији геополитичку тежину, не рачунајући поплаву милијарди долара од нафте. Опскрбљена парама, Москва је кренула у историјски „шопинг”, настојећи да унутар ЕУ купи и загосподари националним мрежама за дистрибуцију гаса грађанима. Уговорене су нове артерије за снабдевање континента. Распоређене су тако да се „совјетски” проводници гаса намењени истоку Европе могу евентуално и искључити – а да прекид не угрози Немачку, Италију и „важније” партнере Русије.

Руси говоре о процесу интеграције, економским токовима. Европа и Запад о покушају Руса да подвоје ЕУ и врате у орбиту утицаја поједине клијенте. Помиње се „енергетска безбедност” Европе. Дебата је о томе како је достићи и да ли је могућна. Покушава се с алтернативним гасоводима (Набуко, Транскаспијски према Турској…). Њима би се ослободио излаз на тржиште Туркменији и другима, мимо Русије.

У међувремену, у Женеви је активиран Центар за енергетску одбрану, а при НАТО-у однедавно функционише и Форум енергетске безбедности. Некако називи и тела, до јуче у надлежности ресора војних, сада се полако срећу и у сектору енергије.

Као и обично, јастребови у САД огласили су се међу првима. У Риги, пре две године, сенатор САД Лугар лобирао је за допуну члана 5. уговора о Северноатлантском савезу да би се „енергетски ембарго против једне земље чланице могао сматрати нападом на Савез”, уз одговор допуштеном употребом праве војне силе.

Као што се види, никакве фантазије нису више фантастичне до неостваривости.