Лепше лице Америке

Доиста је охрабрујуће боравити у ово време у САД. Не, не сугеришем да Американци више нису дубоко политички подељени него да председник Обама, његова администрација и његова већина у Конгресу уз грдне муке чине пуно тога да би лепша страна Јанус-лица те земље почела да преовлађује.

Врло је тешко изборити се са вером у ,,америчку изузетност” којој је ,,провиђење” наменило посебну мисију да свет уреди по својој слици и прилици. Та својеврсна самотеологизација резултирала је и уверењем да су САД ,,суперсила” (и то једина). Насупрот томе, обамистичка елита зна да предводи ,,тек” једну велесилу, додуше још увек у много чему снажнију од осталих велесила. Уосталом, биће да се не ради о ,,суперсили” већ и због тога што је и Русија у стању да уништи и Америку и себе и да тиме повуче цело човечанство у нуклеарну апокалипсу.

Спољна политика САД од скора се све више ослања на властити пример, убеђивање, сарадњу, партнерство, мултилатерални приступ проблемима, једном речју на ,,меку моћ” (soft power) уместо на унилатерални и силнички диктат. То такође имплицира поштовање међународног права и настојање да се уживи и у положај других. Неће бити лако убедити просечног Американца да вишедеценијску успешну политику обуздавања (containment) Русије треба у доброј мери заменити међусобним разумевањем. О неопходности разумевања са Русијом говоре (без употребе те речи) и истакнути људи ван Обаминог круга, рецимо В. Пери, бивши државни секретар за одбрану (1994–97) и Џ. Шулц, бивши државни секретар за спољне послове (1982–89). Они су у заједничком тексту недавно објављеном у ,,Њујорк тајмсу” написали и ово: ,,Русија сматра да је у Европи и Азији окружена непријатељским силама... Међусобна смањења оружја САД и Русије јесу еминентно могућа. Али није вероватно да ће до њих доћи ако САД нису спремне да узму у обзир руске бриге”. Али да не будем погрешно схваћен: иако јачи има већу обавезу да разуме слабијег, сматрам да и руска страна треба да се потруди да разуме тешкоће транзиције САД од фундаментализма ,,суперсиле” до кооперативне велесиле. То што рекох, важи и за односе између САД и Кине, који су нарочито у финансијско-привредној сфери у својеврсном симбиотичком односу.

Позитивно је наравно и то што су САД брже него што се очекивало почеле да излазе из тешке економске кризе. То се дабогме не може сматрати некаквим изузетним достигнућем пошто су кризу баш оне изазвале и то форсирањем како код себе тако и широм света laissez-faire и тоталитаристичког суперкапитализма идеолошки укорењеног у злоупотреби Адам Смитове метафоре о ,,невидљивој руци” тржишта. Упркос жестоком отпору проузрокованом добрим делом таквим схватањем и практиковањем капитализма, у САД је усвојен и закон о здравственом осигурању који ће покрити још тридесетак милиона Американаца. То свакако представља значајан напредак (ако се тако може назвати уклањање једне велике америчке срамоте), али нипошто и некакво историјско достигнуће у поређењу са бројним одавно постојећим социјалним државама. Може се рећи да САД сада мучно трагају за моделом капитализма који би био барем мање нехуман и самодеструктиван од досадашњег.

Председник Обама се брзо профилише као државник авангардног светског калибра. То показује и његов споразум са председником Русије о међусобном свођењу апокалиптичких залиха на 1.550 нуклеарних бомби и 800 ракетних носача. Чињеница да те две велесиле и дан-данас поседују арсенал којим би могле више пута да униште човечанство (САД 9.000, Русија 13.000 нуклеарних бомби – што чини 95 одсто укупних светских залиха) подстиче ме да поновим своју давнашњу констатацију да је људска врста, истина технолошки и инструментално врло интелигентна, али истовремено социјално прилично глупа и самодеструктивна. Још се мастило на поменутом споразуму са председником Медведевом није осушило, а председник Обама је у Вашингтону организовао историјски сусрет вођа безмало педесет земаља посвећен смањењу опасности од нуклеарног тероризма.

Речено и непоменуто указује да ће председник Обама учинити све да на рушевинама тзв. новог светског поретка изникне нови-нови светски поредак ради опстанка и напретка човечанства. То би се могло назвати и егзистенцијалним глобализмом чије су битне компоненте ко-егзистенција, ко-операција, ко-трансформација и ко-еволуција. Према томе, председник Обама има шансуда постане једно од најпријатнијих изненађења нашег доба. Изгледа да су они који су му дали Нобелову награду за мир били далековидији и мудрији него што је тада изгледало.

Шта Србија треба да чини да не би одмогла том настајућем преокрету унутар САД и у њиховим односима са осталим светом? Одговарам сажето: Србија треба да се строго држи војне неутралности; јача сарадњу са САД, Русијом, Кином, Индијом, Покретом несврстаних земаља (недавно сам предложио да због нестанка Варшавског блока промени име у ,,Покрет за опстанак и напредак човечанства”), као и сарадњу са свим осталим земљама у југорегиону и ширем свету; настави са сувереним приближавањем чланству у ЕУ; и најзад да започне озбиљно трагање, интелектуално и практично, за типом капитализма који најбоље одговара једној малој социјалној држави која за своје сиромашне и немоћне грађане брине више него за остале.

Председник Центра за националну стратегију у Београду, тренутно у САД