Једном у Мексику

Како ћемо да радимо, прво је што ме је питао Ђука Јулијус пред почетак Првенства света у фудбалу осамдесет шесте прошлог века. Шта рећи под тремом пред новинарским вуком са „Политикиног зида бесмртних“ до: радићу оно што ви не урадите. А онда, како знаш шта ја нећу да урадим? Па знам, знам тачно ко ће шта умети, а шта неће умети да ради са Мондијала.

Предвиде „Политикин“ великан да ће у том случају моја шанса бити добра. Пита ме још да ли предвиђам неки свој проблем. Не предвиђам, него га већ имам, рекох ситнооком новинарском глобтротеру. Десило му се, онако узбуђеном пред полазак на далеки пут, да нисам стигао да извадим кредитну картицу за плаћање поштанских услуга. Првих неколико дана радићеш са мојом, а онда се снађи – чух лепо и поштено.

И би тако. Трећег јутра ме је чувени коментатор „Политике“, али и ништа мање значајни колумнист мексичког „Ексцелзиора“, почео признавати за колегу на заједничком послу. Рече ми како му Жика Миновић претходне вечери речи да сам веома продуктиван и да сам боље од њега пласиран на страницама „Политике“.

Онда паде договор: великан ће нашем листу слати свој поглед на највећи светски спортски догађај зачињен политичким пикантеријама у које се Ђука одлично разумео, и то са не више од једне руске шлајфне, а све остало ће бити моје, на крају са рекордних 389 наслова за четири недеље мексичког Шампионата.

Петог дана нема Ђуке у прес центру, нема више његове кредитне картице, а неће ми је више ни давати. Рекао ми је то, уосталом, лепо и поштено, јер не жели да се на његовој картици карика замашан трошак који ја чиним можда и својом скрибоманијом.

Испричам му деветнаестог дана како сам решио питање телекс-извештавања. Причам како сам видео да су два млада Немца из исте редакције, да су први пут на Светском првенству, да су наивни, да раде површно, али да су задовољни. Приђем им заправо када су предавали своје рукописе телепринтеристима, замолим да ми дају њихову кредитну картицу пошто сам своју заборавио у хотелу. Млади Немци, којима сам иначе мало и припомагао у послу, оставише ми картицу, рекоше да журе и да им картицу вратим сутра. Наравно, материјал сам „Политици“ послао, њихову картицу сам фотокопирао, и несметано сам са њом обавештавао читаоце главног српског листа двадесет три дана.

Нису ти трошкови, разуме се, осиромашили немачку државу, а „Политикин“ ас са „зида бесмртних“ ми је одао признање за сналажљивост: Биће нешто од тебе, рекао ми је пре него што се ангажовао око промоције Београда у кандидатури за организацију Олимпијских игара.

Глумац из незаборавне београдске „Косе“ Бранимир Зоговић, већ увелико „Мексиканац“, прихватио је Ђукину идеју да се промоција обави у његовој кућици у цвећу. Бог свети ће знати одакле су њих двојица довели тако угледне госте које ће увесељавати фантастични маријачи, кад тадашњи телевизијски ас Горан Милић обави своје промотивне говоре.

У исто време Барселона је имала промоцију својих олимпијских намера пред три хиљаде званица у луксузном хотелу „Чапалтепек“. Шта су те ноћи преко својих веза средили Јулијус и Зоговић, не знам – тек, промоција Београда, међу нама речено, која је по броју људи више личила на светониколску славу код неког бољег српског домаћина, добила је у медијима много већи публицитет него раскош на суседној каталонској промоцији. Наравно, Барселона ће доцније добити Олимпијске игре, али Ђука и Зога због тога неће бити криви.

На концу, чим је завршено Светско првенство, са телевизијским колегама Владаном Стојаковићем и Милојком Пантићем отишао сам у Канкун, у госте тамошњем тренеру Тихомиру Јелисавчићу. На аеродрому у овом граду змија, који је пре нас посетио далеких седамдесетих само Тито, Тике није било у заказано време, а у нашем сусрету са ужасом десило се: Тика је у ноћи финалне игре погинуо у саобраћајној несрећи. Сместа сам позвао Ђуку.

„Не цмиздри, стишај узбуђење, упознаћеш у тешком часу доброту мексичког народа. Доћи ће код вас тројице Ечеверијина секретарица, бићете седам дана гости гувернера провинције Јукатан, све док ожалите Тику...“

Тако је било једном у Мексику. Незаборавно, када је уз вас „Политикин“ моћник Ђука Јулијус, новинар са „зида бесмртних“ на четвртом спрату.