Култура отпора и устанка

Обарањем Слободана Милошевића срушен је и идеолошко политички монопол наших партизана-комуниста на антифашизам. Нова владајућа елита, делом хотимично а делимично под притиском одговарајућег дела јавности, прихватила је оцену да четници-ројалисти не само да нису били никакви "сарадници окупатора" него су били активни и доследни "борци против фашизма". Зато су недавно и правно рехабилитовани, а додељене су им и борачке пензије. Та елита је чак престала да званично слави Дан победе 9. маја (1945), ваљда зато што су четници били губитници а партизани добитници у Другом светском рату на нашем тлу. Неки бивши комунисти припадници нове елите настоје да "окају старе грехове" тиме што без икаквог нијансирања понављају тезу о четничком антифашизму.

Пошто се у нас настављају идеолошко-политички спорови о тој теми, осећам потребу да јој се вратим полазећи од мојих оцена изнетих пре безмало петнаест година. (Реч је о излагању на научном скупу "Југославија у Другом светском рату 1941. године", 2–3 јула 1991. у Београду, објављеном у часопису "Филозофија и друштво", IV, ИФДТ, Београд, 1993, и две године потом даље разрађеном у књизи "Пропаст комунизма и разбијање Југославије".)

У предвечерје Хитлеровог напада на Југославију, КПЈ чини потпуно дисциплиновану секцију Комунистичке интернационале. Југостаљинисти намеравају пре свега да помогну СССР-у и сруше владајући поредак у земљи. Они су подржавали Стаљинову политику пактирања са Хитлером: у Резолуцији Пете земаљске конференције КПЈ 1940. Други светски рат се оцењује као "империјалистички", штавише тврди се да су "енглески и француски империјалисти запалили нови светски пожар".

Кад је видео како је априла 1941. окупатор дочекан у Загребу, Тито сели централно руководство КПЈ у Београд. Гро партизанских јединица које започињу устанак јула 1941. у Србији чинили су млади који су тек приступили СКОЈ-у и КПЈ. Истина, и они су заједно са старијим комунистима желели да освоје власт, али их је барем исто толико покретао патриотски антифашизам. Култура отпора и устанка против страног завојевача, изразита у српским крајевима Југославије, такође, је имала велики утицај на њих.

Док се не разликује мотивација водећих комуниста од осталих, нарочито младих, не може се добро разумети однос између стаљинизма и патриотског антифашизма. Те две компоненте југокомунизма биле су у тензији, али се стаљинизам ипак показивао јачим чим би се наметнуло питање приоритета, пошто су за водеће комунисте патриотизам и антифашизам имали претежно инструменталну а не интринсечну вредност. Уосталом, суштинску карактеристику стаљинистичког тоталитаризма чинило је третирање свакога и свачега као чистог средства.

Тако је, примера ради, накнадном идеологизацијом "утврђено" како су комунисти имали одлучујућу улогу у обарању Споразума југословенске владе са Хитлером од 25. марта 1941, мада је њихов допринос томе био врло мали. Од младих комуниста и народа скривано је да је Тито одмах замерио тадашњем руководству комуниста у Србији што је допустило себи да га понесе масовни антифашистички ентузијазам.

Даље: КПЈ је упутила позив на устанак против окупатора тек 4. јула 1941, значи тек после Хитлеровог напада на СССР. То је, иначе, било у складу са Стаљиновом оценом да је самим тим битно промењен карактер Другог светског рата – од империјалистичког у ослободилачки.

Штавише, један од првих потеза водећих ратних југостаљиниста било је ликвидирање комуниста који су се супротстављали "бољшевизацији" КПЈ. Тако је на ослобођеној територији ("Ужичка република") у јесен 1941. зверски мучен и убијен Живојин Павловић, писац књиге "Биланс совјетског термидора" у којој је критиковао Тита због стаљинизације КПЈ.

Како се ослободилачки рат разгоревао, тако је све више јачала тежња водећих комуниста да монополишу антифашизам. За почетак устанка против окупатора победник ће најзад одредити тек 4. јули 1941, дан када је вођство КПЈ позвало на оружану борбу. Све док је било у стању, то вођство је сузбијало истину да су такву борбу пре њега повели Срби – некомунисти у Хрватској и Босни и Херцеговини спасавајући се од усташког геноцида.

Тезу о инструментализацији антифашизма потврђују и "сусрети" водећих комуниста са усташама на власти у Загребу пре Хитлеровог напада на СССР, а поготово формални преговори марта 1943. опет у Загребу на којима је партизанска делегација предложила немачкој команди обуставу међусобних сукоба ради концентрисања на обрачун са четницима пре тада очекиваног западног искрцавања на јадранску обалу. Тито је до краја порицао да су ти преговори вођени по његовом налогу, добро знајући да би истина бацила тешку сенку на антифашистичко чистунство, његово и његове војске.

На однос комунизма и антифашизма код нас светло бацају и главне схеме преузете из стаљинизоване историје бољшевичке револуције и СССР-а. Зато антифашизам није био сметња југокомунистима да "заоштре класну борбу" и из "буржоаске" одмах пређу у "пролетерску" фазу револуције уништавајући актуелне и потенцијалне противнике и ривале, чак и оне који ништа мање нису били антифашисти. А кад је тај терор довео до тешких пораза, вођство КПЈ и НОБ-а у правом стаљинистичком маниру дистанцира се од њега као од "левог скретања", иако је било његов инспиратор.

(Сутра: И устаништво и квислинштво)

Професор универзитета и председник Српско-америчког центра у Београду