Профит од лаковерних

Случај Хуманитарног фонда Катарине Ребраче и повратак у земљу (изручење) Јездимира Васиљевића покренули су, по ко зна који пут, питање заштите грађана и улогу државе у свему томе. Епилог два поменута случаја треба очекивати у регуларној правној процедури, али је право питање како да број процеса у којима су масовно оштећени грађани буде смањен на подношљив ниво, примерен уређеним државама.

Погледајмо прво рад хуманитарних организација. Скоро све су основане као невладине непрофитне организације. Оно ,,непрофитне” значи, поједностављено, да у завршном рачуну не смеју да искажу профит. Или, још једноставније, да све паре морају бити потрошене. На шта, то није прецизирано. Могу купити луксузан аутомобил, или три таква, да се њима користе и чланови породице. Ту су и плате запослених – нису лимитиране. Значи, није утврђено који део прикупљеног новца мора наменски да се утроши, а колико може да се потроши за друге потребе.

Невероватно је где се све може наићи на лажне душебрижнике, код којих се иза крупних речи крије болесна жеља за богаћењем. Има их чак и код НВО за заштиту животне околине. Својевремено је у једном граду у Србији деловало неколико еколошких НВО, које би се активирале тек кад би почеле припреме за наставак производње у локалној фабрици. Фабрика је, неспорно, загађивач, али је поменуте ,,екологе” та чињеница интересовала само док увозници не би (на рачун недостатка робе коју је фабрика производила) у земљу увезли огромне количине истог производа. Након тих побуна у циљу ,,заштите природе”, оснивачи НВО су, тврде упућени, остајали са по неколико хиљада евра на својим рачунима добијених од разних донатора из редова увозника. Не само што су уништили углед оних који се заиста боре за заштиту здравља грађана и тиме им угрозили здравље него су им и олакшали новчанике, јер је цена увозне робе знатно већа од домаће. Овде се чини да би доношење законских одредaба о обавезном континуитету рада НВО, у пракси довело до извесних побољшања.

Сумњиви хуманисти, организатори разних наградних игара, еколози, пирамидални банкари и остали морају бити предмет сталног надзора државних органа, а не слободни стрелци којима је једина брига степен лаковерности грађана. Опасна је теза да држава нема ту шта да тражи и да је удруживање лична ствар (и право) сваког грађанина. Самим тим што су регистровали своју активност код исте те државе мора постојати контролни механизам који делује пре појединачног тражења одштете путем редовне судске процедуре. Тачно је да је успостављање таквог контролног механизма дуг и напоран посао. Најпре, због снажног уплива пробуђене похлепе. Код Дафине и Језде улагали су чак и држављани Албаније (преко рођака са Косова). Пропаст Дафимент банке и Југоскандика ипак их није опаметила него су ушли и у пирамидалне банке које су непосредно потом почеле да ничу по Албанији. Исто тако, погледајмо разне игре на срећу, које ничу као печурке после кише. Ако их много притиснете, они ће побећи у сферу квазиквизова. Онда их морате и ту јурити. Ипак, у свему овоме пресудна је одлучност државе да се ухвати у коштац са преварантима.

Консултант за пословне ризике