Моћ ироније

Написана 1948. године, "Антигона" Бертолта Брехта је римејк Софоклове драмске интерпретације мита, постављен у контекст нацизма, чиме писац старогрчку причу третира као универзалну друштвену ситуацију која се бави проблемом безусловног отпора према тиранији политичара на власти, сугеришући при томе и своја чврста, лево усмерена, политичка уверења.

Представа Иване Вујић (драматург Славенка Миловановић) је консеквентна материјализација премиса Брехтове теорије, као и његових искустава из редитељске праксе, дакле, прецизно спроведен концепт епског театра. На белој сцени (сценограф Коста Бунушевац), глумци, врло стилизовано обучени (костимограф Душица Кнежевић), представљају збивања из митске прошлости, стварајући једно дијалектичко позориште, засновано на перманентној интеракцији противуречности. Представа почиње саопштењем глумице Данице Ристовски да ће играти лик Антигоне, чиме се одмах проблематизује однос између реалности и сценског представљања, што је једно од капиталних питања Брехтове теорије и праксе, дилема на којој је изграђено и постмодерно позориште. Затим следи врло забаван плес извођача, који театрално играју уз класику диско музике (Barry White). Ова пластифицирана диско идила нагло се прекида саопштењем да је у току рат.

Посматрано из угла традиционалнијег, миметичког, аристотеловског позоришта, грубо смењивање плесне екстазе и сцена које артифицијално приказују ужасе рата, непојмљиво је, док је у Брехтовом позоришту оно управо премиса, начин да се рационалност публике анимира следом контрадикција. Ови моменти су репрезентативни у представи, у смислу тога да формирају суштину ефекта сценске зачудности, односно да ситуацију за коју се мисли да је обична и једноставна покажу као не сасвим нормалну и уобичајену, што даље мотивише гледаоце да преиспитају своја убеђења. Такође, ови призори су демонстрација Брехтове сталне тенденције да дијалектички начин сагледавања друштва претвори у забаву.

Сви глумци у представи успешно отелотворују типично брехтовско смењивање реализма и маниризма у сценском обликовању ликова и радње, које, такође, треба да омете публику у процесу идентификације са игром глумаца, односно, да је непрестано држи у неизвесности која погодује критичком мишљењу. У том смислу, Даница Ристовски, са једне стране, емотивно уверљиво игра непоколебљиво чврсту бунтовницу против тиранске власти, а са друге стране, на различите, неспорно духовите начине, укида опцију уживљавања гледаоца у њену игру: у више наврата излази из улоге Антигоне, говорећи о себи, или о природи глуме, или опомиње друге извођаче да не праве буку док она игра представу. Зоран Ђосић на слично амбивалентан начин, приказује Креонта као бескрупулозног манипулатора, док Ивана Јовановић ствара лик психофизички измучене Исмене…

Никола Ракочевић који игра стражара и гласника у једном тренутку, такође, излази из улога које представља говорећи о личном искуству из катаклизмичних деведесетих година у Србији (његов отац је био на ратишту, док се мајка за то време одржавала на "бенсединима"), чиме се митска ситуација доводи у директну везу са нашим рецентним искуством. Значењска надградња драмског текста се у представи, такође, постиже и пројекцијом фотографија и текстова, везаних за косовска искуства, у позадини игре извођача. Изражена театралност игре обликује и ритуални аспект представе, који на специфичан начин истиче ужасну историјску реверзибилност стања политичке обести.

"Антигона" Иване Вујић је, пре свега, један успешни, свеобухватни homage генијалном Бертолту Брехту чији је промишљени театарски модел, базиран на разорној моћи ироније, као и на политички битном уверењу да уметност може да промени свет, можда променио историју позоришта.