Мирко Сандић – човек из Куће славних

Мирка сам упознао једног августовског дана 1958. године у Мостару на јуниорском шампионату Југославије у пливању. Од тада и почиње наше дружење које мојим доласком у Београд и Партизан прераста у нераскидиво пријатељство.

Вршњаци у животу, парњаци у школи још тада размишљали смо о будућности и како би било лепо да будемо чланови југословенског олимпијског тима у Риму 1960. године, Мирко као ватерполиста, ја као пливач. Та сањарења била су нам покретачка снага да остваримо свој циљ и још више учврстимо своје пријатељство. Већ тада формирао сам слику о Мирку као спортисти и човеку, а затим и као спортском раднику, коју свих ових 48 година нисам морао да мењам или коригујем. Она је само постајала лепша, садржајнија и потпунија.

Мирко је као човек био изузетан позитивац, људина отвореног срца за чланове своје породице, пре свега за кћерке Барбару, Мају и Наталију и унуку Наталију чијим је рођењем одистински постао деда и оправдао надимак који је као капитен и најискуснији играч Партизана носио последњих године своје успешне каријере.

Пленио је својом појавом и добротом, имао је разумевања и стрпљења не само за своје најближе, већ и за сасвим непознате људе што је потврђивало његову изузетност. Заиста ретко, умео је да се наљути и плане реагујући на неправду - тада било је упутно уклонити се за тренутак – као Напуљу у Купу Шампиона када је је на тешку судијску крађу и увреде са трибина изашао из базена, зграбио прву жардињеру и... Трибина се "спонтано" испразнила...

Мирко је био вансеријски ватерполиста – један од најбољих које је свет имао, има и имаће. Био је страх и трепет за голмане и енигма за противничке играче – у сваком тренутку спреман да изведе неку чаролију са лоптом и постигне погодак и са највећих даљина.

Обележио је ватерполо доба у којем је играо, и златним словима исписивао историју нашег и светског ватерпола што му је узвраћено највишим признањима – од места у Кући славних светског ватерпола до Трофеја Међународног олимпијског комитета, додељеног поводом стогодишњице олимпијског покрета којем је припадао свим срцем, учешћем на Играма у Риму, Токију, Мексику и Минхену, сребрном медаљом из Токија и златном из Мексика, а затим и доприносом који је дао као члан Председништва Југословенског олимпијског комитета, али и председник Скупштине Ватерполо савеза Југославије, члан Комитета за ватерполо ЛЕН...