Кош за породицу

Ни најбољи светски редитељи не би смислили ништа ни приближно сценама које су се десиле на паркету загребачке Арене пред 16200 гледалаца у финалу девете сезоне НЛБ лиге. Иако се све догодило у делићу секунде сви који су пратили меч, поготово привилеговани да то учине уживо, запамтили су све детаље, као да су трајали читаву вечност. 

Када је Бојан Богдановић погодио тројку на 0,6 секунди за 74:72, играчи Цибоне су осетили небеску славу. Растрчали су се по паркету, цепали су дресове и уз тријумфални поклич летели ка клупи. Другим речима, настала је општа лудница. Како на тререну, тако и трибинама. Али, слава домаћина трајала је свега неколико тренутака, док арбитри нису дали лопту Александру Рашићу.

- Рекли су ми играј, играј. Знам само да сам узео лопту и додао Дулету. Веровао сам у њега – присећао се одлични организатор игре.

Рашић је дословце послушао судије, реаговао је рефлексно и лопту упутио ка Душану Кецману који је био у најбољој позицији. Нико га није чувао, само је Велимир Перасовић видео да постоји могућност да им се славље сруши као кула од карата. Али, док се млади стратег безуспешно трудио да врати ученике на други крај паркета, лопта је већ била високо у ваздуху.

- Док сам је избацивао осетио сам да је лепо прешла преко прстију, да има правац, добар лук и да иде ка обручу. Само сам гледао да ли ће ући или не. И ушла је, од таблу – у даху је причао Душан силни.

Судбина се поиграла са црно-белима, трагове туге који су већ почели да се увлаче под кожу, заменило је неописиво осећање. Емоције су експлодирале, многи се слажу да је радост била већа од славља у нашој Арени када је трећи пут срушен Макаби и оверен пласман на завршни турнир Евролиге.

Роберт и Весели први су загрлили јунака, Кецман је убрзо на леђима носио готово све саиграче. Док су се црно-бели са шампионским прстеном шепурили по паркету, емотивно убијени навијачи Цибоне су за неколико минута побегли са трибина.

Честитали су Вујошевићеви ученици један другоме, Кецман је наравно био центар дешавања. По принципу, најслађе долази на крају, стигао је и пољубац од супруге.

- Партизан је највећи између осталог и због чињенице да се играч никада не ставља испред тима. Сви живимо и радимо као фамилија. Ми смо једна велика породица, увек се боримо док постоји и трачак нада да можемо до успеха – истиче Кецман.

Али, то није био крај црно-беле магије. Наставак је уследио на прагу дома, стадиону у Хумској 1 где су навијачи у раним јутарњим часовима сачекали хероје не само Партизана, већ Београда и Србије.

- Дочек је био фантастичан, све ми и даље изгледа невероватно. Имамо најбоље навијаче на свету. Одушевљен сам. Заједно можемо све. Као што је писало на мајицама.

Батерија на Душановом мобилном телефону је била на правом искушењу. Честитке и даље стижу са свих страна. Ни после (не)преспаване ноћи сјајни бек није могао да пронађе праве речи да опише како је проживео финиш меча у Арени.

- Шта рећи после онакве утакмице, све што кажем не делује ми довољно добро да опише како смо се осећали. И даље ми је све невероватно.

Победници живе у садашњости, никада у прошлости или будућности – недавно је рекао Вујошевић.

- Време славља је завршено. Наилазе нове обавезе, већ у среду је вечити дерби, а одмах затим и пут у Париз. Већ смо навикли, у Партизану се тако функционише дуги низ година – закључио је Душан Кецман. А. Тодоровић

А. Тодоровић