Колажи са обала Сене, Темзе, Саве

Материјале од којих ствара Даница – Дана Маринковић проналази у свакодневним стварима које је окружују. Као и инспирацију. Није јој тешко да дан уочи изложбе сама помаже да се дела поставе. Опредељена је за колаж као савремени и својствени облик комуникације, а урбани живот јој је неисцрпна инспирација. Дана сецка новине које чита – музичке, магазине о култури, флајере… На њеним колажима су детаљи и лица људи које среће током путовања, док шета улицама Париза и Београда (релацији на којој живи), Лондона где је претходне године завршила мастер на Челси колеџу у оквиру Универзитета уметности. На колажима су разне врсте слова јер је занима типографија, али и сва обележја урбаног: андерграунд, ревије нових креатора, стил младих који виђа… Све оно што је окружује.

Посетиоци београдског „Супермаркета” до 10. маја, до када ће трајати изложба, могу да погледају радове који су настајали за време усавршавања у Британији.

Из колажа које је премијерно представила 2008. на првој самосталној изложби у галерији „Озон” Дана је издвајала сегменте а потом „дигитализацијом оригинала, а деконтекстуализацијом и коришћењем елемената из једне графичке целине, створио се низ принтова новог значења”. Занимају је не само класичне методе сецкања и лепљења, којима је била посвећена од најранијег детињства, већ и нове технологије.

Дана Маринковић каже да је већ на другој години основних студија на Академији примењене уметности Ecole d’art Maryse Eloyстекла знање да примени компјутерске програме. Иако је имала до сада две самосталне изложбе у Паризу, волонтирала у Тејт модерну у Лондону, додаје да је важан и моменат љубави, односно колико човек ради из стварне жеље. „Тек тада стижу прави резултати”, каже.

Уочи изложбе у Београду је угостила троје колега са мастера. Из Грчке, Швајцарске и Бразила. Утисци које су понели били су потпуно неочекивани. Позитивни, наравно.

 – Одвела сам их на Калемегдан, перформанс у Кући краља Петра, ревију младих креатора на Недељи моде. Виђам све више странаца који долазе у наш град, што је, такође, добро – размишља наша саговорница.

Вршњацима у Србији замера претерану лежерност. Према досадашњем искуству, девојка која је одрасла у Паризу, у уметничкој породици (кћерка је Цилета Маринковића), доза опуштености је дозвољена само људима иза којих стоји стопроцентни и вишегодишњи дар. (/slika2)

– Овде су некако сви кул. То можеш да будеш тек када си високопрофесионалан, када је све прецизно организовано, када се поштују колеге.

На питање где претеже тас на ваги: Париз – Београд, признаје да је на страни града на Сени али само зато што јој више одговара тамошњи менталитет и сензибилитет.

 – Понекад ме овде изненади агресија, у Француској се користи сасвим другачији тон у комуникацији. А са овдашњих простора је фасцинира домаћи таленат да се посао, ипак, обави али не на организован начин како функционише на Западу.

Вршњацима колегама саветује да се непрестано баве уметношћу, да читају, да се информишу, комуницирају.

– Комуникација је кључ 21. века – каже. Са друге стране, онима којима то није професија препоручује да посећују галерије, музеје, иду у позориште.

– Чини ми се да овде млади живе стилом у коме нема места за културу. Заборављају да је уметност важна јер помаже да се изграђујемо, постављамо себи питања а одговорима растемо, еволуирамо – истиче Дана Маринковић.

----------------------------------------------------------- 

Представа – пракса

Део праксе искористила је да осмисли визуелни промо идентитет за представу „Реквијем – негде између Париза и Шангаја” коју је режирала Милица Краљ, по тексту израелског писца Ханоха Левина, у Београдском драмском позоришту.