Енигматичне форме

Данас се савремена скулптура може посматрати бар са две екстремне критичарско-теоретске позиције, везане за промене у идејном, језичком и материјалном дискурсу овог медија. Идеја о скулптури и њеној материјализацији у простору доживела је у протеклим деценијама радикалне промене па се термин уметност у проширеном пољу често везује и за скулптуру и њена мултимедијска испољавања и презентације.

У исто време, као паралелни ток овим радикалним струјама, ствара се скулптура ослоњена углавном на њено фундаментално, класично наслеђе и вредности које у свом уметничком концепту често нису ништа мање персоналне и нове. У Нунцијевом стваралаштву идеја о скулптури везује се за ову умеренију линију, линију која не анулира традицију, а афирмише оно њено крило које истражује енергију форме, материјала и простора.

Нунцијева изложба у Музеју савремене уметности у Београду ретроспективног је карактера, а избор радова начињен је са Нунцијеве велике ретроспективне изложбе недавно одржане у Риму. Иначе, овај аутор је познат београдској публици; 1987. године излагао је у галерији Студентског културног центра. Средином 90-их његова уметничка каријера је у успону, он 1986. излаже на Аперту – представљање младих аутора у оквиру венецијанског Бијенала – награђен је као најбољи млади уметник а 1995, на истом Бијеналу, проглашен је за најбољег уметника у италијанском павиљону.

Током протекле две деценије Нунцио је излагао на свим релевантним изложбама савремене уметности у свету што, уз друге референтне тачке у његовој биографији, потврђује значај овог уметника у завичајној Италији али и на интернационалној сцени. Добрила Денегри, кустоскиња ове изложбе, за модел ретроспективне поставке у Београду изабрала је десетак скулптура насталих у последњој деценији а интегрални део изложбе чини и неколико радова на папиру великих формата; концепција овог сасвим скраћеног издања ретро-погледа фокусирана је на што целовитији увид у Нунцијево стваралаштво. Ако ослушкујемо дијалог различитих временских и идејних уметничких позиција рекли бисмо: можда је Нунцијево стваралачко гесло блиско Бранкусијевом ставу да се "до једноставности долази кад се човек приближи правом значењу ствари." 

Наиме, Нунцио истражује снагу унутарње структуре скулпторског језика, виталност сведене форме, њену осетљиву геометризацију и експресију материјала. Његове подне, зидне и просторне инсталације у својој примарној артикулацији су хоризонталне, вертикалне или овалне форме које остварују дијалог са простором, моделују га и трансформишу у нови знак тишине или свечаног тона. Зидна инсталација "Без назива" из 2002, у форми дрвеног костура, наглашава својом ритмичном архитектоником и баченим сенкама амбијентални карактер рада.