Из ливнице се не види море

Из ливнице се не види море. Не види се ни бања. Добро, не види се ни сунце. Улаз у ливницу зјапи као црна рупа и сваког јутра усисава Зорана Арсића у погоне који су тек нешто мање језиви од гробнице. Зоран је изашао из гротла негде око поднева. Преко пута улице чекале су га супруга и ћерка, да им да неки динар. Зоранове очи се тешко навикавају на сунце, али бар може да погледа у правцу звезде када залази. Зоран се, међутим, одавно помирио са тим да никада неће видети море. Ни он, ни његова жена, ни његове четири кћери.

Одвукао сам га до кафане „Код Наде”, украо му 20 минута од радног времена, јер ми портир ливнице раковичког ИМР-а није дозволио да уђем у погоне и разговарам са Зораном и његовим колегама. Пословодство фабрике строго забрањује посету ливници и некада славној фабрици трактора. Ранијих година, поводом прославе Првог маја, чекале би ме црвене заставе, газио бих поред уређеног травњака и слушао самоуправне оде о новим производним рекордима, расту извоза и продуктивности. Раковичким Алијама Сиротановићима на груди би качили значке са српом и чекићем, они са гигантским радним стажом гледали би у танке „сеико” сатове, које им је директор везивао око подлактице, а хор основне школе певао би „…да нам живи, живи рад”.

„Код Наде”, у биртији коју би, да је жив, Живојин Павловић искористио за неке од кадрова из фазе црног таласа југословенске кинематографије, радничком уточишту у који свраћају на чашу вињака или пива, Зоран пада на столицу. Хипнотисано прича да устаје у четири ујутру, враћа се у село поред Ибарске магистрале око три, онда ради на њиви до мрака, па се скљока у кревет. Таква је његова животна покретна трака две деценије. „Пукнем крајем месеца, посвађам се са женом, издеремо се једно на друго, па онда у зору Јово наново. Она ради у драгстору код приватника, нема ни 15 минута да поједе нешто. Пре неки дан само што се није онесвестила, за двадесетак хиљада динара месечно”.

Уместо руског рулета, раковички металци играју раковички таблић. У тој игри нема победника, они живе на рецке, исписују их сваког божјег дана, и то је једино правило у реквијему за шљакере. Хране се на одложено код Мишковића, пију на црту код Наде.

„Зарадим 30.000 динара ако радим сваке суботе. Купим маркице за превоз ћеркама, платим им рачуне за мобилни, јер морам да знам где су сваког часа. Онда платим струју. Хвала богу да живимо на селу, иначе бисмо завршили у контејнерима”. Такав је Зоранов завршни рачун. Ипак је испао расипник. Наручио је „лава”, иако се осећа као јагње. Не гледа вести, не чита новине, боли га баш за политику, не истражује ко је крив за то што је некада моћни раковички металски басен, који је запошљавао око 25.000 радника, завршио на отпаду транзиције.

„И вињак пију на одложено”, каже ми Нада, удовица која је пре три године отворила кафану, ангажовала певаљку Гоцу Струју са Миљаковца. Пева углавном о промашеном животу. Она је раковички пример успешног преструктурисања. Нада показује дебелу укоричену свеску са именима дужника. „Толико је бедан пазар, да ме избегавају и рекеташи”.

Шта се данас сматра радничком класом? Крупни човек у масном тегет комбинезону поред струга, ноћни чувар у тржном центру или бесни, гладни и очајни, који су искусили законе дивље балканске транзиције нових власника: кад купиш фабрику, ти им не дајеш 12 плата годишње, и тринаесту за Божић, како су навикли они мекушци и емотивци, западни капиталисти – већ добро знаш овдашње тајне протока времена: да је један месец дуг као година, па се понашаш социјално одговорно и награђујеш шљакера са једном платом годишње.

Тај дарвинистички консензус је настао када се овдашња врста тајкун оплеменила неолибералном економском мисли. Друга врста у овом посткомунистичком ланцу исхране, они којима припада Зоран, од којих су дигли руке Свевишњи и Дарвин, после вишегодишњег опстанка на хлебу, води и бенсединима, приликом еволуције у бића жељна меса, па макар то била и паштета, подизали су буне, секли прсте, блокирали саобраћајнице, претили да ће регулисати саобраћај и испред Немањине.

Моћне раковичке фабрике, попут ДМБ-а, „Рекорда”, „Југостроја” и донекле „Индустрије мотора Раковица” и „21. маја”, нису искористили своју шансу.

Секретар групацију за металску индустрију, машиноградњу и бродоградњу Привредне коморе Београда Симо Бобић је носталгичан: „Када се ’21. мај’ бунио, целој држави су се тресле гаће”. У Раковици још производи ИМР, фабрика трактора која се налазила у сенци некадашњег гиганта ИМТ. Сада ради више од 700 радника. Њихов трактор је добар за Египат, Кенију и Конго. И за РС, где од Милета Додика имају субвенцију од 1.000 евра. ИМР-ом још управља држава.  

Шеф обезбеђења забрањује улазак у фабрику, а директор не жели да ме прими, обавештава портир. Опомиње да радници могу да дају изјаве само у друштву директора. Никоме се више не тресу гаће када заурла Раковица. Неколико металаца пролази и сагиње главе.

Миши Ђурчику је подигнута. Пре три године је узео отпремнину, 3.300 евра. Када се запослио, машине су урлале, хале су се тресле, од неколико плата је купио „фићу”, летовао у Хрватској са женом једном годишње, а син двапут. „Тада сам куповао телевизоре, сада немам за претплату. Није се страховало од отказа, једва се чекало да колега не дође на посао, па да радиш и на његовој машини”.

То је била радничка класа, онакву какву памтимо из доба диктатуре. Нису смели да лају против Тита и партије, али су били пуни ко брод, до 1979. године, свака друга породица је купила аутомобил. Онда је брод потонуо, па су могли да лају колико хоће, али пас није имао зашта да их уједе.

Политичка елита је страховала да не кресне нека варница из „црвене Раковице”, да радници не схвате баш буквално да фабрике припадају њима. Схватио је то и Слободан Милошевић, када су из Раковице на тракторима и камионима кренули ка савезној скупштини, да скандирају његово име. Миша је био међу њима.

„Следио сам се када су машине утихнуле. Сада је то редовно стање”. Али, он не држи Слобину слику у својој соби, као Нада, на централном месту своје биртије, или Миле Лукић, четрдесетдвогодишњи водоинсталатер који сада ради за приватника и каже:

„И кучићи живе боље од нас. Сада ће оној сиротој керуши Мили купити протезе од 2.800 евра, а погледајте колико инвалида нема пара да купи штаке”. Миле је носталгичан према деведесетим, јер је то било његово златно доба: продавао је бензин поред пумпе на Аутокоманди и зарађивао по 100 марака дневно.

Миша поред иконе у својој соби чува фотографију једног другог арлекина, који је ходао по клизавој балканској жици. Маршал Тито је његов први светац, Свети Никола је тек други, јер је у епохи оног првог, живео као у рају. Није сигуран да ће га, у животу после живота, тамо одвести онај други.

„Данашња власт може само да мрзи Тита. Неће да купују стругове, не схватају да је спас у производњи, него запели да купују компјутере. А ја не памтим да смо живели бедније”, прича Миша, кандидат за лидера обновљеног лудистичког покрета. У Раковици се заиста одвија римејк историје. Живи се као у доба парне машине.

Али, радничка класа, или њени рестлови, увек су били само оруђе за долазак или опстанак на власти. И Броза, и Милошевића, и постоктобарских демократских влада. Социолог мр Нада Новаковић, која изучава успон и (рас)пад радничке класе, подсећа да је Милошевић најпре искористио раднике, а затим их претворио у размрвљену, осиромашену, маргиналну групацију.

„Пропадали су или су приватизовани велики друштвени комплекси, фирме које су биле стубови опстанка градова фабрика. Посебно је страдао металски комплекс, текстилна индустрија и фабрике које су пословале у бившим републикама. То су управо „језгра” класичне радничке класе. Њихов положај је сада сличан радницима капиталистичких земаља крајем 19. века”, напомиње Новаковићева.

Она указује да су бројни синдикати и партије свих идеолошких боја одавно занемарили раднике. „У последње време је то најуочљивије, па Први мај могу да славе политичари, синдикални лидери, тајкуни а не радници Србије. Првима припада друштвена моћ, подршка света и будућност. Радници су само „колатерална штета”, тамна страна српске транзиције, аутсајдери на друштвеној сцени”.

Постоји, наравно, и она школа економске мисли која раднике сматра неопеваним ленчугама са наслеђеним навикама маминих маза из оног доба када су куповани полуткама или дозволом да у слободно време на црној берзи продају бензин, као Лука. Према тој доктрини каубојског капитализма, радничка класа кардељевски истрајно верује да живи у буржоаском систему самоуправног типа, пробаће да преваре Корејце и државу у Рачи Крагујевачкој, па да узму отпремнине и опет се врате на посао. Покушаће да притисну и владу у Крагујевцу, па да седе код куће и примају пуну плату, а када их зову да секу шуме по планинама и зараде 1.000 евра месечно, жалиће се на висинску болест и буку моторне тестере.

Како год било, радници неће запевати на уранку. Било би глупо да кваре атмосферу док им се и овог 1. маја држи опело.

Александар Апостоловски

----------------------------------------------

Статистика

• У СФРЈ је од 1974. до 1977. године посао добило 850.000 људи. У Србији је 1980. године запослено чак 600.000 људи више него 1974.

• Од 1974. до 1977. године стандард је повећан за 25 одсто, а реална примања за 36 одсто. Штедни улози су тих година расли по стопи од 30 одсто годишње.

• У западним земљама се за закупнину станова трошило и до 35 одсто породичног дохотка радника, док је у Србији, 1979. године, четворочлана радничка породица на станарину трошила свега четири одсто дохотка.

•Од почетка 2009.до данас без посла је остало око 250.000 радника. Још толико запослених је изгубило посао од 2001. до 2008. године. Само у металском комплексу отказ је добило више од 100.000 људи

----------------------------------------------

Како је пропао „договор с народом”

„Масовно учешће радника у петооктобарским променама 2000. било је израз безнађа, свеопштег сиромаштва и очаја, што је нова елита протумачила као „договор с народом”, пристанак на реформе и убрзану транзицију. Нико радницима ни грађанима годинама није помињао да се то своди на приватизацију, брзо богаћење старе, односно нове елите од три до пет одсто становништва и масу сиромашних и махом незапослених људи. После једне деценије реформи, сада имамо интересно блиску политичку и економску елиту и од радника отуђену синдикалну елиту. Радници су нови најамници, без права која поседују радници у ЕУ и развијеном свету”, напомиње Нада Новаковић.

----------------------------------------------

Карлов угао

• Први мај је код нас Дан жртава транзиције.

• Пљунимо у шаке и дохватимо се – транспарената.

• У Србији празник рада пада 1. априла.

• Право помирење ће бити тек кад се тајкуни извине радницима.

• Само се јагањци веселе кризи.

• Шачица радника има свој празник, а милиони незапослених немају свој.

Драгутин Минић