Кад заболи зуб стиже венчаница

Авантуристички дух одвео је почетком деведесетих година прошлог века Боривоја – Борка Урбановића, стоматолога из Бора, у далеку Венецуелу где је у граду на ушћу река Ориноко и Карони, Пуерто Ордасу, отворио приватну стоматолошку праксу. „На црно”, наравно. Без пензионог и здравственог осигурања, после нешто мање од пет година одлучио је да се врати у Србију. И баш некако у то време, како то већ судбина уме да намести, испред лифта у згради у којој је живео, срео је Инес де Лос Анхелес Виљегас, са којом ће петнаестак година касније на церемонији колективног венчања 9. маја свечано положити брачни завет. А главни гости биће њихове три ћерке – Оријана Натали, Анђела и Александра.

– Упознали смо се у згради у којој смо обоје живели. Ја сам се враћала са пијаце натоварена кесама. У руци сам имала и лубеницу и дињу и било ми је прилично тешко све то да држим. Борко је стајао испред лифта и понудио ми помоћ коју сам ја одбила. Не слушајући шта му говорим, узео је кесу и лубеницу, ушао са мном у лифт, дошао до мог стана и ушао у њега као да је његов а не мој. Ставио је лубеницу на сто, кесу на под и … изашао. Остала сам без речи – смејући се препричава њихов први сусрет Инес која је тада радила као цариник.

Следећи сусрет десио се једног недељног поподнева због неподношљиве зубобоље која је Инес натерала да потражи зубара. Питала је комшије да ли знају неког зубара који ради недељом а они су јој рекли: „Па, станар са седмог!”

– Отишла сам и на вратима се појавио онај исти човек који ми је без питања ушетао у стан. Висок, у шорцу, без мајице. Уплашила сам се. Свашта ми је прошло кроз главу. Знате, ми смо мало другачији од вас. Ниски смо, тамне пути… Нисам хтела да уђем… „Па, како да Вам помогнем ако нећете да уђете?”, питао ме је. Ушла сам, села у фотељу, он ми је ставио ледени облог и ја сам…. заспала. Када сам се пробудила видела сам високог белог мушкарца како седи преко пута мене и гледа ме. Било ми је непријатно али ми је он само рекао како би требало да попијем антибиотик па тек када се оток смири да ми извади зуб. А ја нисам имала пара, била је недеља. Лек ми је он купио – прича Инес и објашњава како ову причу ни њихова најстарија, тринаестогодишња ћерка, не зна.

– До дан-данас није ми вратила те паре – смејући се добацује Борко и прича како су после почели да се друже, посетили и Инесину породицу а касније…. Касније се родила љубав.(/slika2)

– Одлучио сам, ипак, да се вратим у Србију, а онда смо сазнали да је Инес остала у другом стању. Ипак сам ja отпутовао како бих у Бору за њу и дете створио основне услове за живот – каже Борко.

Инес је остала сама, родила се ћерка Оријана Натали а Борко је у Бору стварао услове за живот трочлане породице.

– А ја сам далеко од њега била уплашена. Жена као жена, свашта јој прође кроз главу. Размишљала сам да се можда више никада неће вратити, да ће у Србији упознати неку другу жену и оженити се. А онда, једног дана, јавио се из Мадрида и рекао да долази по нас две. Упркос противљењу моје мајке, одлучила сам да одем у мени потпуно непознату земљу. И нас троје смо стигли у Бор, баш пред бомбардовање. Страшно. Он ме је убеђивао да се са дететом вратим у Венецуелу, али сам ја одбила. Рекла сам му: „Ако треба да умремо, умрећемо заједно”. И, ето, прошло је и бомбардовање, нама су се родиле још две ћерке. Моје, нажалост, од тада нисам видела и јако сам носталгична. Али, срећна сам у кругу своје породице. Задовољна оним што имам. Волела бих да моја мама види унуке. Али, даће бог, десиће се и то. Идемо напред. Деца расту а ми се још увек волимо. А то је најважније – каже Инес де Лос Анхелес Виљегас која ће 9. маја додати и презиме Урбановић.

----------------------------------------------------------------

Први снег

Када сам први пут видела снег, нисам могла да верујем да тако нешто постоји. Не могу да вам опишем тај осећај. Нисам знала да ходам у чизмама. Из Венецуеле сам понела брдо сандала. Чизме ми никада нису биле потребне. Увек ми је овде било хладно зими. И још увек је, прича Инес.

Из кухиње Инес Ваљегас

Наша кухиња се доста разликује од ваше. Код вас се једе пуно меса, код нас је на трпези више заступљено свеже поврће, воће, риба и пилетина. Волим ћевапе, јагњетину и сарму. Али, мојим укућанима спремам и неке наше специјалитете. Као, на пример, енрољадиту, каћапу, ароз а ла маринера… Ево, и како се ова три јела спремају.

Енрољадита

То је јело слично тортиљи са млевеним месом. Ја га спремам са ситно сецканом пилетином која се пропржи и стави у тортиљу. Преко тога се стави ситно сецкано поврће – парадајз, паприка, краставац, празилук, наренда се преко тога качкаваљ а потом се прелије, по правилу, бешамел сосом. Ја измутим павлаку са сецканим белим луком. Једноставније је. И све то уролам.

Каћапа

Узмете неколико клипова свежег кукуруза и скинете зрно са клипа. Ја га исечем. Потом се кукуруз самеље, стави се млеко, со, шећер, рендани сир и маргарин и све се то на шпорету мешајући кува. Од те смесе праве се палачинке и прже у тигању.

Ароз а ла маринера

Потребни састојци су пиринач, морски плодови, пилетина, паприка, першун, празилук, грашак и бели лук. Све се то измеша и пржи у тигању на маргарину. Дода се онолико чаша воде колико сте сипали пиринча.