Далеко од компромиса?

Министарски састанак о западном Балкану у Сарајеву 2. јуна, који организује Шпанија као председавајући Савета министара ЕУ, уколико се уопште одржи, могао би да разјасни многе дилеме, ако не означи и прекретницу, о три веома битне ствари за западни Балкан и, посебно, Србију. Актера у припремама састанка је много, а ништа мање и дивергентних интереса.

Очекивања су да ће се, пре свега, разговарати о интеграцији земаља западног Балкана у ЕУ, затим о даљим потезима у вези са проблемом Косова и Метохије и односима Београда и Приштине после саветодавног мишљења МСП, као и о ситуацији у БиХ.

Разговори три министра иностраних послова (Шпаније, Србије и Турске) у Београду односили су се превасходно на кључно питање учешћа представника власти из Приштине на сарајевском састанку како би се избегла реприза неуспелог скупа на Брду код Крања. Није било заједничке изјаве, али је у јавност процурела вест да је о том питању предложено неколико модела, о чему треба да се изјасне Приштина и Брисел. Према изјави министра Јеремића, српска позиција остаје непромењена: Косово без државних симбола, присуство Београда и Приштине асиметрично и усаглашено с Резолуцијом СБ 1244.

Имајући у виду реалности на терену и веома различите интересе свих актера, поставља се питање да ли је састанак уопште могућ. Ако је одговор потврдан, треба очекивати да ће регионална сарадња на западном Балкану коначно ући у мирније воде.

Сарадња у циљу безбедности и бољег живота народа западног Балкана је неминовност. Без обзира на изјаве многих званичника из ЕУ да су земље овог региона у Унију добродошле, остаје ипак дилема колико је та добродошлица временски блиска. Расположење политичара и јавности у неким земљама чланицама ЕУ, и то оним најутицајнијим, углавном се своди на то да после пријема Хрватске треба направити предах у проширењу. Истиче се да ЕУ, нарочито после пријема Румуније и Бугарске, због економске кризе и финансијског колапса Грчке, има значајне унутрашње проблеме чије решавање је у овом тренутку најважније. У коментарима политичких аналитичара може се чути да се ЕУ уморила од западног Балкана, косовског проблема и понајвише од БиХ, али да ни Србија није далеко од тога. Од спремности ЕУ да пријем земаља овог дела Европе уврсти у своју непосредну агенду, зависиће не само успех сарајевске конференције него и њено одржавање. Најгоре ће бити, за Србију посебно, уколико се бриселска бирократија послужи изговором да Приштина не прихвата учешће на састанку по српским условима и обратно, Београд по приштинским, те да се због тога нису стекли услови за одржавање скупа. Зато је посредничка улога и, рекао бих, принципијелна позиција министра Моратиноса и Шпаније на великом искушењу.

У целој причи, и Турска се појављује такође у улози посредника на Балкану, да би ојачала своје позиције према Европској унији, која јој нуди само „повлашћено партнерство”. То посредовање, посебно око Косова и Метохије, Рашке области и БиХ, може бити штетно по интересе Србије.

Реално је очекивати да ће Турска, зарад уступака које очекује у другим доменима, овог пута извршити притисак на Приштину да прихвати учешће на састанку у Сарајеву у форми коју заступа Србија, полазећи од уверења да је независност КиМ „свршена ствар” и да приштинско руководство својом кооперативношћу може само ојачати благонаклоност оних који су Косово признали. Верујем да је тога свесна српска дипломатија и да се понаша у складу с тим. Ако је то тако, а изгледа да јесте, на великом испиту је наша дипломатија.

Истанбулска декларација Тадић – Гул – Силајџић, скоро да се и не бави питањем одржавања сарајевског састанка, посебно из угла начина учешћа приштинске делегације, што наводи на закључак да компромис још није постигнут.

Најновија порука у вези са сарајевским скупом долази преко словеначког дневника „Дело”, који одговорност за евентуални неуспех састанка преноси на Србију којој се „не жури у ЕУ”. Да ли ће Србија направити уступак који би означио први корак ка признању независности КиМ, тешко је рећи. Ако би се ослушкивало јавно мњење – неће.

*Амбасадор у пензији