Србија разговара: Одговор синдиката на кризу

То што су пред­сед­ни­ци два син­ди­ка­та за сто­лом у „По­ли­ти­ци” се­де­ли је­дан на­спрам дру­гог, као за­ра­ће­не стра­не, Бранислав Чанак, пред­сед­ник „Не­за­ви­сно­сти”, ока­рак­те­ри­сао је као бе­сми­сли­цу. „За­што са дру­ге стра­не не се­де пред­став­ни­ци др­жа­ве, или по­сло­дав­ци, не раз­у­мем за­што би два син­ди­ка­та би­ла су­прот­ста­вље­на”, иро­нич­но је Ча­нак спо­чи­та­вао Бра­ни­сла­ву Ор­бо­ви­ћу, пред­сед­ни­ку Са­ве­за са­мо­стал­них син­ди­ка­та Ср­би­је, због ње­го­ве са­рад­ње са круп­ним ка­пи­та­ли­сти­ма.

По­ли­ти­ка: Да ли се Ви, го­спо­ди­не Ор­бо­ви­ћу, због то­га осе­ћа­те по­ма­ло ши­зо­фре­но, као го­спо­дин Ча­нак?

Ор­бо­вић: Не. Су­штин­ски, ми ни­смо су­прот­ста­вље­не стра­не. Сву­да у све­ту син­ди­кал­ци има­ју раз­ли­чи­та ми­шље­ња, не знам за­што би то би­ло дру­га­чи­је код нас.

По­ли­ти­ка: Чу­ва­те ли још ме­сто за го­спо­ди­на Чан­ка у ме­шо­ви­тој рад­ној гру­пи ко­ја је осно­ва­на по­сле трој­ног са­стан­ка у До­му син­ди­ка­та?

Ор­бо­вић: Да.

Ча­нак: Не­ма по­тре­бе. По­ку­шао сам то да раз­у­мем, али ми ни књи­ге ни­су по­мо­гле да про­на­ђем та­кав пре­се­дан у свет­ској син­ди­кал­ној прак­си. Ова­кав слу­чај је не­за­пам­ћен. И кад упа­лим те­ле­ви­зор ви­дим да је та­ква са­рад­ња у да­на­шњем све­ту не­мо­гу­ћа. У Грч­кој је глав­на па­ро­ла ко­ју ових да­на син­ди­кал­ци но­се: „Рат бо­га­та­ши­ма”.

По­ли­ти­ка: Мо­же­те ли, го­спо­ди­не Ор­бо­ви­ћу, исто­вре­ме­но да но­си­те па­ро­лу „Рат бо­га­та­ши­ма” и да се­ди­те са њи­ма за истим сто­лом?

Ор­бо­вић: Да. Со­ци­јал­ни ди­ја­лог мо­ра да се од­ви­ја. У Со­ци­јал­но-еко­ном­ском са­ве­ту, при Ми­ни­стар­ству ра­да, пре не­ко­ли­ко го­ди­на се­део је и го­спо­дин Зо­ран Дра­ку­лић. Та­да је био при­хва­тљив, а да­нас ни­је. Чла­но­ви су би­ли и Ми­ро­слав Ми­шко­вић и Фи­лип Цеп­тер. Ако су та­да мо­гли да се­де у тој ин­сти­ту­ци­ји, не ви­дим шта је стра­шно ако да­нас раз­го­ва­ра­мо са њи­ма о про­бле­ми­ма.

Ча­нак: Дра­ку­ли­ћа и Ми­шко­ви­ћа ни­ко ни­је из­ба­цио из Со­ци­јал­но-еко­ном­ског са­ве­та. Са­ми су пре­ста­ли да до­ла­зе. За­што би не­ко­ме ко је имао при­ли­ку да фор­мал­но по­ну­ди ре­ше­ње, а то је од­био, са­да омо­гу­ћи­ли да то ра­ди не­фор­мал­но. Имам и ја мо­жда за­мер­ке на рад над­ле­жног са­ве­та, али то ни­је раз­лог да код се­бе на Па­ли­лу­ли осну­јем но­ви где ћу да оку­пљам сво­је дру­штво.

Ор­бо­вић: То је за­ме­на те­за. Не­ма­мо ам­би­ци­је да за­о­би­ђе­мо над­ле­жни Со­ци­јал­но-еко­ном­ски са­вет. Сли­чан са­ста­нак је пре го­ди­ну да­на ор­га­ни­зо­вао и пред­сед­ник Бо­рис Та­дић. Ни­је про­блем то што смо се са­ста­ли, су­шти­на је да ли не­што мо­же­мо да ура­ди­мо.

Ча­нак: Пи­та­ње по­зи­ва­ра од­ре­ђу­је ква­ли­тет са­стан­ка. Ако је ини­ци­ја­тор са­стан­ка био пред­се­да­ва­ју­ћи Со­ци­јал­но-еко­ном­ског са­ве­та, он­да је сви­ма ја­сна по­ру­ка ко­ју ша­ље: „Ово где сам пред­се­да­ва­ју­ћи то не ва­ља ни­шта. Да ва­ља, са­звао бих ово, а не оно”.

По­ли­ти­ка: Ми­сли­те на ми­ни­стра Ља­ји­ћа?

Ча­нак: Он ни­је смео да са­зи­ва тај са­ста­нак, за­то што и он и го­спо­дин Ор­бо­вић и ја, као чла­но­ви Со­ци­јал­но-еко­ном­ског са­ве­та, има­мо за­кон­ску оба­ве­зу да ту уче­ству­је­мо. Ово је пуч со­ци­јал­ном ди­ја­ло­гу, јер су по­зи­ва­ри би­ли они ко­ји то ни­су сме­ли да ра­де. Ако по­сао са­ве­та ра­де на дру­гом ме­сту он­да мо­ра­ју да ка­жу да је са­вет ка­пи­ту­ли­рао.

Ор­бо­вић: То што смо чла­но­ви са­ве­та не спре­ча­ва нас да раз­го­ва­ра­мо о би­ло че­му са дру­ги­ма.

Ча­нак: Не, то је био пуч, а да је то та­ко по­твр­ди­ла је и Ме­ђу­на­род­на ор­га­ни­за­ци­ја ра­да чи­ји су пред­став­ни­ци тог да­на би­ли у Бе­о­гра­ду. Ре­кли су да је то не­до­пу­сти­во. Спре­ман сам да о свом тро­шку пла­тим би­ло ког свет­ског екс­пер­та, ко­јег ће име­но­ва­ти Ор­бо­вић или Ља­јић, да утвр­ди да ли је ово уда­рац на Со­ци­јал­но-еко­ном­ски са­вет. И ако ми не­ко ка­же да ово ни­је ни­зак уда­рац со­ци­јал­ном ди­ја­ло­гу – ну­дим све што имам. Ево, кла­дим се, све ста­вљам на сто. Да­јем свој стан оно­ме ко ка­же да је то у ре­ду.

Ор­бо­вић: Пи­та­ње је ка­ко је Ме­ђу­на­род­ној ор­га­ни­за­ци­ји ра­да то пред­ста­вље­но. Јер, ако им је ре­че­но да је то пуч, да је бру­ка и сра­мо­та…

Ча­нак: То је њи­хов став, шта има ко да им ка­же. Не­бој­шу Ата­нац­ко­ви­ћа, пред­сед­ни­ка Уни­је по­сло­да­ва­ца, на при­мер, из­ри­чи­то су са­ве­то­ва­ли да не иде на скуп. Он је ипак оти­шао.

По­ли­ти­ка: Да ли је и ва­ма ре­че­но да не иде­те?

Ча­нак: Ни­ко не тре­ба то да ми ка­же. Ја то знам. Чак и да су ми ре­кли „иди”, не бих ишао.

Ор­бо­вић: А да ли је у ре­ду да ја, као члан Со­ци­јал­но-еко­ном­ског са­ве­та, до­ђем у „По­ли­ти­ку” на раз­го­вор? Или и за то мо­рам да пи­там? Тим са­стан­ком по­ку­ша­ли смо да ре­ши­мо про­бле­ме у зе­мљи, то је би­ла на­ме­ра.

По­ли­ти­ка: Јед­ном при­ли­ком го­спо­дин Ор­бо­вић је ре­као да га не ин­те­ре­су­је с ким се дру­ги син­ди­кал­ци ви­ђа­ју. Да ли се Ви, го­спо­ди­не Ча­нак, ви­ђа­те с тај­ку­ни­ма?

Ча­нак: Не. Ми смо на­ста­ли да би се бо­ри­ли про­тив њих. Ор­бо­вић сво­је члан­ство у тим фир­ма­ма и има, јер се ни­је бо­рио про­тив њих. Што би ме­ни Ми­шко­вић до­зво­лио да у ње­го­вој фир­ми осну­јем син­ди­кат. Ни­је луд.

Ор­бо­вић: Пр­ви пут сам Ми­шко­ви­ћа ви­део на са­стан­ку са пред­сед­ни­ком Та­ди­ћем пре го­ди­ну да­на. Јед­но­став­но, мој је­ди­ни ин­те­рес је то што у тим фир­ма­ма имам сво­је чла­но­ве и што шти­тим њи­хо­ве ин­те­ре­се. И ко­ле­га Ча­нак има сво­је члан­ство у не­ким фир­ма­ма, чи­ји су вла­сни­ци при­су­ство­ва­ли са­стан­ку. Као што су „Хе­мо­фарм” и „Ме­та­лац”, на при­мер. Кад се ко­лек­тив­ни уго­во­ри, ко­је смо пот­пи­са­ли у тим пред­у­зе­ћи­ма, не би по­што­ва­ли, ми би­смо сту­пи­ли у штрајк. И то смо ура­ди­ли у јед­ној фир­ми.

По­ли­ти­ка: Ми­сли­те на „Књаз Ми­лош”?

Ор­бо­вић: Да, ту смо про­блем ре­ши­ли. И то је наш по­сао. А по­сао др­жа­ве је да ре­гу­ли­ше то да ли је не­ко до ка­пи­та­ла до­шао на не­за­ко­нит на­чин.

По­ли­ти­ка: Мо­же­те ли да га­ран­ту­је­те рад­ни­ци­ма ко­ји ра­де у пред­у­зе­ћи­ма у ко­је ће ући круп­ни ка­пи­та­ли­сти да не­ће оста­ти без по­сла?

Ор­бо­вић: То­ком при­ва­ти­за­ци­је 500.000 рад­них ме­ста је из­гу­бље­но. У тим фа­бри­ка­ма у не­раз­ви­је­ним ме­сти­ма, рад­ни­ци не ра­де и не при­ма­ју пла­ту. На том са­стан­ку, при­вред­ни­ци су пред­ло­жи­ли да по­мог­ну, а наш пред­лог је да и у то­ме уче­ству­ју и рад­ни­ци, ако пред­у­зе­ће оства­ри до­бит да и они има­ју ко­ри­сти од то­га. Или, ако до­ђе до про­да­је да до­би­ју део ак­ци­ја.

По­ли­ти­ка: Ве­ру­је­те ли круп­ним ка­пи­та­ли­сти­ма ка­да ка­жу да ће се уз­др­жа­ва­ти од от­пу­шта­ња?

Ор­бо­вић: Вр­ло је те­шко ве­ро­ва­ти, јер је штрајк у Аран­ђе­лов­цу по­кре­нут да би се спре­чи­ло от­пу­шта­ње.

По­ли­ти­ка: Зна­чи, та­мо сте се­де­ли, за­сту­па­ју­ћи пра­ва рад­ни­ка и сад не мо­же­те да им га­ран­ту­је­те да ће­те им са­чу­ва­ти рад­не књи­жи­це?

Ор­бо­вић: По­ку­ша­ва­те да пи­та­те да ли ће­мо за­шти­ти­ти сва рад­на ме­ста у тим фир­ма­ма. Да. Наш ак­це­нат ће би­ти на то­ме да ни­је­дан рад­ник не из­гу­би по­сао. То не зна­чи да ће до­ћи до от­пу­шта­ња, већ ће до­ћи до за­по­шља­ва­ња.

По­ли­ти­ка: Го­спо­ди­не Ча­нак, ве­ру­је­те ли да ли је то до­бро за рад­ни­ке, без об­зи­ра на то што ни­сте уче­ство­ва­ли?

Ча­нак: Ја то ни­шта не раз­у­мем, као ди­пло­ми­ра­ни прав­ник. Не знам ка­ко ће то прав­но да се из­ве­де и по ком за­ко­ну. С ким ће ме­на­џер да пот­пи­ше уго­вор, на ком за­ко­ну ће се он ба­зи­ра­ти. Устав то не до­зво­ља­ва.

Ор­бо­вић: Тра­жи­мо ре­ше­ње да се срп­ска при­вре­да спа­са­ва. То је за­сад на ни­воу иде­је. По­кре­ну­ли смо и пи­та­ње рас­пи­си­ва­ња тен­де­ра. За­што на­ше фир­ме не мо­гу да до­би­ју по­сао, већ са­мо стра­не?

По­ли­ти­ка: Ми­сли­те ли да су вас пред­став­ни­ци др­жа­ве об­ма­ну­ли кад су до­ма­ћим пред­у­зе­ћи­ма обе­ћа­ли по­вла­шћен по­ло­жај на тен­де­ри­ма за јав­не на­бав­ке, кад по ЦЕФ­ТА спо­ра­зу­му мо­ра­ју да обез­бе­де исти трет­ман свим фир­ма­ма из ре­ги­о­на?

Ор­бо­вић: По­ен­та је да др­жа­ва не рас­пи­су­је тен­дер и по­ста­ви усло­ве ко­је на­ше фир­ме не мо­гу да ис­пу­не. Да их ауто­мат­ски не ели­ми­ни­ше још пре тен­де­ра. У том прав­цу су ишли на­ши зах­те­ви.

Ча­нак: Пи­та­ње је да ли то др­жа­ва зна или ми то мо­ра­мо да им ка­же­мо. Или се то зо­ве ко­руп­ци­ја, а не тен­дер.

Ор­бо­вић: Ко­нач­но се сла­же­мо.

По­ли­ти­ка: Кад се сле­де­ћи пут са­ста­је ме­шо­ви­та рад­на гру­па?

Ор­бо­вић: Том гру­пом пред­се­да­ва пре­ми­јер Мир­ко Цвет­ко­вић и основ­ни ред је да пред­се­да­ва­ју­ћи по­кре­не ини­ци­ја­ти­ву.

„По­ли­ти­ка”: Хо­ће­те ли ре­а­го­ва­ти ако схва­ти­те да пре­ми­јер не­ма ту на­ме­ру?

Ор­бо­вић: Хо­ће­мо и то вр­ло же­сто­ко. Ако вла­да по­ку­ша да из­и­гра до­го­вор, ако ви­ди­мо да стал­но до­но­се за­кључ­ке и ста­во­ве од ко­јих ка­сни­је од­у­ста­ју, он­да ће­мо ре­а­го­ва­ти.

По­ли­ти­ка: За­што обо­ји­ца ми­сли­те да је иза нас, ка­да је о по­ло­жа­ју рад­ни­ка реч, нај­го­ри 1. мај у по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја?

Ча­нак: Ор­га­ни­зо­вао сам рад­нич­ки про­тест у Кру­шев­цу и би­ло је на­ја­вље­но да ће до­ћи две до две и по хи­ља­де Кру­ше­вља­на. Би­ло је је­два 150-200 љу­ди.

По­ли­ти­ка: До­жи­вља­ва­те ли то као лич­ни по­раз?

Ча­нак: Ниг­де се за 1. мај не по­зи­ва­ју рад­ни­ци, већ сва­ко ко иоле др­жи до сво­је ча­сти из­ла­зи на ули­цу. Код нас рад­нич­ка со­ли­дар­ност не по­сто­ји. То је као кад би ја мо­ју же­ну звао да до­ђе на сла­ву.

По­ли­ти­ка: За­што ов­де рад­ни­ци не др­же до сво­је ча­сти?

Ча­нак: За­то што 1. мај не ви­де ни­ка­ко дру­га­чи­је не­го као јаг­ње на ра­жњу. Из­ла­зак на ули­це ни­је оба­ве­за, то до­ла­зи из ср­ца.

По­ли­ти­ка: Чу­ле су се оце­не да су се рад­ни­ци раз­о­ча­ра­ли у син­ди­ка­те?

Ча­нак: Ако им не ва­ља­мо ни Ор­бо­вић, ни ја, ни не­ко тре­ћи, не­ка пра­ве свој син­ди­кат. То је бар мо­гу­ће. Што гу­бе вре­ме кри­ти­ку­ју­ћи ме­не и ње­га.

По­ли­ти­ка: Ка­ко сте Ви, го­спо­ди­не Ор­бо­ви­ћу, про­ве­ли пр­ви мај, да ни­сте мо­жда би­ли на руч­ку код не­ког круп­ног ка­пи­та­ли­сте?

Ор­бо­вић: Не­у­ме­сна ша­ла. Био сам код уја­ка, ко­ји је био ру­дар и мо­же да бу­де све са­мо не ка­пи­та­ли­ста.

По­ло­жај рад­ни­ка ни­ка­да ни­је био го­ри не­го сад. Има­мо 1.600.000 пен­зи­о­не­ра и 1.800.000 за­по­сле­них, 800.000 не­за­по­сле­них, 110.000 рад­ни­ка на ми­ни­мал­цу, и ви­ше од 150.000 за­по­сле­них ко­ји ра­де, а не при­ма­ју пла­ту. Мно­ги од њих не ви­де ни­ка­кву бу­дућ­ност и пер­спек­ти­ву.

Ча­нак: Ако је то тач­но, а тач­но је, не мо­гу да ве­ру­јем да на про­тест иза­ђе 150 љу­ди. Где су ти ко­ји су не­за­до­вољ­ни, љу­ти и бе­сни? На Ја­стреп­цу за 1. мај ни­си мо­гао иглу да ба­циш а да она пад­не на зе­мљу. Је­су ли то ти очај­ни­ци? Чи­ме су они ис­ка­за­ли свој очај?

Ор­бо­вић: Не­ма то ни­ка­кве ве­зе са син­ди­ка­ти­ма. У Кру­шев­цу је ве­че пре про­те­ста ко­ји сте ор­га­ни­зо­ва­ли био упри­ли­чен ва­тро­мет. Код нас се 1. мај го­ди­на­ма сла­вио као пра­зник, ми не­ма­мо оби­чај да на тај дан ис­ка­зу­је­мо не­за­до­вољ­ство.

Ча­нак: Зна­те ли ко­ли­ко је Кру­ше­вља­на тог да­на оти­шло у Кра­гу­је­вац јер је Ве­ро­љуб Сте­ва­но­вић де­лио бес­плат­но пи­во?

По­ли­ти­ка: За­ме­ра­те ли Ор­бо­ви­ћу што тог 1. ма­ја ни­је иза­шао на ули­цу?

Ча­нак: Не. За­ме­рам они­ма ко­ји су ме др­жа­ли у убе­ђе­њу да су не­за­до­вољ­ни до 30. апри­ла, а он­да су оти­шли да по­пи­ју пи­во са Вер­ком.

Ор­бо­вић: Ни­је 1. мај је­ди­ни дан ка­да се про­те­сту­је. Ако у Ср­би­ји ни­је би­ло до­вољ­но про­те­ста, па где је он­да би­ло? Са­мо у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру би­ло је ви­ше од 70 про­те­ста. Про­шле го­ди­не у ју­лу и ав­гу­сту има­ли смо 130 про­те­ста и то при­лич­но ра­ди­кал­них. Јед­но­став­но, код нас се 1. мај сла­ви као сла­ва, ни­ко не ра­ди, чак ни но­ви­не не из­ла­зе. И да је 100.000 рад­ни­ка би­ло на про­те­сту у Кру­шев­цу, ви би­сте то об­ја­ви­ли тек дру­ги или тре­ћи дан.

По­ли­ти­ка: Да ни­је би­ло оног са­стан­ка у До­му син­ди­ка­та да ли би­сте по­зва­ли рад­ни­ке на пр­во­мај­ски про­тест?

Ор­бо­вић: Већ сам ре­као да ако др­жа­ва не бу­де ра­ди­ла на ре­ша­ва­њу про­бле­ма, ми ту не­ма­мо из­ла­за. Све ће­мо ура­ди­ти да про­бле­ме ре­ши­мо ди­ја­ло­гом. Мој по­сао је да пре­го­ва­рам и на­ђем ре­ше­ње. Ако то не бу­де да­ло ре­зул­та­те, он­да не по­сто­ји дру­го ре­ше­ње од овог што се де­ша­ва у Грч­кој.

По­ли­ти­ка: Сла­же­те ли се са оце­ном др­жав­не ста­ти­сти­ке да је Ср­би­ја иза­шла из кри­зе, ако је са­мо у фе­бру­а­ру у про­се­ку 1.000 љу­ди днев­но гу­би­ло по­сао?

Ор­бо­вић: Оног мо­мен­та ка­да љу­ди поч­ну да се за­по­шља­ва­ју то ће озна­чи­ти крај ре­це­си­је.

Ча­нак: Сла­жем се. Ка­да поч­не кон­ти­ну­и­ра­но да ра­сте број за­по­сле­них, е он­да мо­же­мо да ка­же­мо да је кри­зи до­шао крај.

Ани­ца Ни­ко­лић