Пекар, лекар, апотекар

Го­ди­на­ма од­ре­ђе­не про­фе­си­је на­сто­је да бу­ду аде­кват­ни­је за­шти­ће­не. Не­дав­ним мо­ди­фи­ка­ци­ја­ма Кри­вич­ног за­ко­ни­ка де­фи­ни­са­ни су по­сло­ви од јав­ног зна­ча­ја у ко­је спа­да оба­вља­ње про­фе­си­је или ду­жно­сти ко­ја има по­ве­ћа­ни ри­зик за без­бед­ност осо­бе ко­ја га оба­вља, а од­но­си се на за­ни­ма­ња ко­ја су од зна­ча­ја за јав­но ин­фор­ми­са­ње, здра­вље љу­ди, обра­зо­ва­ње, јав­ни пре­воз, прав­ну и струч­ну по­моћ пред суд­ским и дру­гим др­жав­ним ор­га­ни­ма. По­том је у по­је­ди­ним ин­кри­ми­на­ци­ја­ма про­пи­са­но стро­же ка­жња­ва­ње ка­да се кри­вич­но де­ло учи­ни на ште­ту осо­бе ко­ја оба­вља та­кав по­сао.

Овом ши­ро­ком фор­му­ла­ци­јом се ве­ли­ки број осо­ба мо­же свр­ста­ти у ту ка­те­го­ри­ју. То мо­гу би­ти но­ви­на­ри ко­ји су у функ­ци­ји јав­ног ин­фор­ми­са­ња, учи­те­љи и про­фе­со­ри, ко­ји вр­ше обра­зов­ну функ­ци­ју, ле­ка­ри и дру­ги здрав­стве­ни рад­ни­ци ко­ји бри­ну о здра­вљу гра­ђа­на, во­за­чи, кон­дук­те­ри и дру­ги рад­ни­ци град­ског пре­во­за, так­си­сти. Мо­жда би се ши­рим ту­ма­че­њем ту мо­гли свр­ста­ти и пе­ка­ри, као и оста­ли рад­ни­ци у пре­храм­бе­ној ин­ду­стри­ји, јер „здра­вље ула­зи на уста”, а за­што би пот­це­њи­ва­ли бри­гу о ис­хра­ни. По­ста­вља се и пи­та­ње шта је са зе­мљо­рад­ни­ци­ма, јер од њи­хо­вог жи­та вред­ни пе­ка­ри пе­ку хлеб и пра­ве оста­ле ђа­ко­ни­је. Ка­да већ раз­ми­шља­мо о хра­ни, не­ко би се мо­гао за­пи­та­ти да ли је ред да се ка­са­пи­ма ус­кра­ти пра­во да бу­ду сма­тра­ни осо­ба­ма ко­је оба­вља­ју по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја. Ни­је ту крај. Зар да се за­бо­ра­ве чи­ста­чи ули­ца и оста­ли рад­ни­ци ко­ји бри­ну о јав­ној хи­ги­је­ни, а хи­ги­је­на је по­ла здра­вља. Ни­је ли од јав­ног зна­ча­ја и пи­та­ње чи­сто­ће на­ших ули­ца и уред­ност трав­ња­ка у пар­ко­ви­ма, а зар је мо­гу­ће ов­де не свр­ста­ти и мар­љи­ве др­во­се­че ко­је су не­дав­но са та­ко пу­но ен­ту­зи­ја­зма цен­тар Бе­о­гра­да осло­бо­ди­ле ома­то­ре­лих пла­та­на.

Да не на­бра­ја­мо ви­ше, јер ова­квом на­бра­ја­њу, за­и­ста не­ма кра­ја. Чи­ни се да нај­ма­ње по­ло­ви­на гра­ђа­на Ср­би­је оба­вља те фа­мо­зне по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја или бар се­бе та­ко до­жи­вља­ва. Ка­да се су­ви­ше ве­ли­ком бро­ју љу­ди пру­жи по­ја­ча­на кри­вич­но­прав­на за­шти­та, то он­да та­кву за­шти­ту по­при­лич­но обе­сми­шља­ва, јер ста­ро је пра­ви­ло да ка­да се шти­ти све он­да се, по пра­ви­лу, не шти­ти ни­шта.

Не­ке про­фе­си­је го­ди­на­ма се бо­ре да до­би­ју ста­тус слу­жбе­ног ли­ца, а че­сто се по­и­сто­ве­ћу­је ка­те­го­ри­ја „ли­ца ко­ја вр­ше по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја” са слу­жбе­ним ли­ци­ма. На­да­ју се љу­ди да би их ста­тус слу­жбе­ног ли­ца мо­гао до­дат­но за­шти­ти­ти, али то ни­је та­ко. Не са­мо да не­ма уре­ђе­не др­жа­ве ко­ја, на при­мер, но­ви­на­ри­ма, так­си­сти­ма или ле­ка­ри­ма да­је та­кав ста­тус, већ би се то, ка­да би се за­и­ста и оства­ри­ло, ве­ро­ват­но „лу­пи­ло о гла­ву” тих „но­во­пе­че­них” слу­жбе­них ли­ца. Јер чи­тав низ кри­вич­них де­ла, по­пут јед­не це­ло­куп­не гла­ве Кри­вич­ног за­ко­ни­ка, мо­гу ис­кљу­чи­во из­вр­ши­ти слу­жбе­на ли­ца, па би сти­ца­њем та­квог ста­ту­са, „но­во­ком­по­но­ва­на” слу­жбе­на ли­ца ри­зи­ко­ва­ла да у не­ким си­ту­а­ци­ја­ма уђу у кри­ми­нал­ну зо­ну.

Сва­ка­ко је по­треб­но до­дат­но за­шти­ти­ти све оне ко­ји су из би­ло ког раз­ло­га по­себ­но угро­же­ни, али се то не по­сти­же свр­ста­ва­њем тих осо­ба у слу­жбе­на ли­ца, ни­ти у не­ја­сну ка­те­го­ри­ју ли­ца ко­ја вр­ше по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја. Са­да по­сто­ји по­се­бан об­лик те­шког уби­ства, ка­да се жи­во­та ли­ши ли­це ко­је вр­ши по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја, али се ти­ме ни­шта по­себ­но ни­је по­сти­гло, јер се на при­мер ни­ка­да не ли­ша­ва жи­во­та не­ки но­ви­нар, без об­зи­ра на то ко­ли­ко имао „оштро пе­ро” или „отро­ван је­зик”, те био ан­га­жо­ван у от­кри­ва­њу зло­у­по­тре­ба и слич­но, баш за­то и са­мо за­то што је но­ви­нар, већ но­ви­нар мо­же стра­да­ти из осве­те због свог из­ве­шта­ва­ња, а уби­ство из осве­те је од­у­век, па и пре не­дав­них ино­ва­ци­ја би­ло те­шко уби­ство.

Зар је мо­гу­ће за­ми­сли­ти да би не­ко мо­гао ли­ши­ти жи­во­та так­си­сту, баш за­то што је так­си­ста? Мо­жда не­ки умо­бол­ник, али би се та­да ра­ди­ло о не­у­ра­чун­љи­вој осо­би, а то се ре­ша­ва по дру­гим пра­ви­ли­ма. Так­си­сти стра­да­ју из истих раз­ло­га као и оста­ле „обич­не” жр­тве кри­вич­них де­ла, а њи­хо­ва про­фе­си­ја их до­дат­но из­ла­же по­ја­ча­ном ри­зи­ку у од­но­су ко­ри­сто­љу­би­ве зло­чи­не. Ме­ђу­тим, уби­ство из ко­ри­сто­љу­бља од­у­век је би­ло и увек ће би­ти те­шко уби­ство, па сто­га, ни так­си­сти ни­су про­фи­ти­ра­ли ти­ме што се мо­гу сма­тра­ти осо­ба­ма ко­је оба­вља­ју по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја.

Да­кле, но­ви­на­ри, ле­ка­ри, про­фе­со­ри, так­си­сти, итд., ни­су до­би­ли ста­тус слу­жбе­ног ли­ца, ни­ти је то мо­гу­ће, а ти­ме што се мо­гу тре­ти­ра­ти као ли­ца ко­ја вр­ше по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја, су­штин­ски ни­су по­ја­ча­но кри­вич­но­прав­но за­шти­ће­ни. Та за­кон­ска фор­му­ла­ци­ја мо­жда не­ко­ме ле­по зву­чи, али не ко­ри­сти пу­но.

Про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду