Спорт као „опијум за масе”

Када су „Свеци“ из Њу Орлеанса недавно постали шампиони НФЛ-а, први у дугој историји освојивши Супер боул, медији су свакодневно приказивали њихове навијаче, младе, старије, жене, децу како пред камерама плачу од одушевљења. Како су сами сведочили, после свега што се десило њиховом граду поново су могли да осете барем мало дигнитета. Та победа је за њих био катарзички доживљај, или макар тренутно „ослобођење“ од бола и патње које им је проузроковао ураган Катрина и,можда још више, незаинтересованост америчких власти за њихову судбину.

Ово аналгетичко дејство спорта се с правом помиње у популарном дискурсу о спорту и његовој улози унутар друштва. Најчешће се помиње да је масовни спорт данас заузео место које је традиционално припадало религији и обично се цитира позната марксова реченица да је религија `опијум за масе`.

На Марксовом наслеђу и његовим методама критике новолевичари су током двадесетог века анализирали друштво и културу, у оквиру разних покрета и акдемских дисциплина. Највећи допринос је вероватно дала Критичка теорија Франкфуртске школе која је масовну културу видела као конформистичку, произведену од стране естаблишмента и која има статус робе унутар капиталистичких односа производње. Они нису на тај начин видели само спорт, већ било који други производ „индустрије културе“, како су је назвали, јер она ствара готове производе и садржаје за пасивне конзумере. Тако, за њих, фудбал, латиноамеричке серијеили компјутерске игрице имају потпуно исто дејство и самим тим, надаље, и тачно одређену функцију унутар репродукције статуса кво друштвених односа.

Постоје, међутим, и другачији правци мисли који полазе од сличних премиса, али који емпиријским истраживањима и анализама долазе до другачијих сазнања и закључака, углавном подаље од културног песимизма Адорна, Хоркхајмера, Хабермаса и других из Франкфуртског круга. На пример Културне студије, настале као правац у Великој Британији, доста детаљније истражују свакодневну културу, њене облике и садржаје у односу на разне друштвене групе. Они проналазе да тзв радничка класа није само друштвено индолентна, пасивна и заслепљена оним што јој индустрија културе и медији сервирају.

Они уочавају одређену дозу субверзивности и отпора „маса“, непристајања да им се производи идентитет, значај и значење унутар друштва. Другим речима, људи могу да реобликују оно што им нуди произведена култура, да манипулишу њиховим симболима и да им дају своја значења. Дакле, они имају могућност да сами конструишу свој идентитет помоћу текстова, знакова и симбола, који им се намећу, упуштајући се у једну врсту семиотичке револуције мењајући значења. То је блиско оном што је Фиск назвао „сива економија културе“. Уосталом, исто гледано у духу филозофије Културних студија човек и масе могу да користе друштвени простор и његова значења да искажу свој отпор, што најбоље може да се види на стадионима. Наиме, логика и нарација друштвеноекономских елита смешта рецимо публику у одређене секторе, подвргава их контроли на уласку, прописује начин понашања, и као најновији феномен сва места на стадиону прописује као обавезно седећа, што је уствари симбол пасивизације пар екселанс. У друштвима, у којима је  жива тзв „лева мисао“ јавља се отпор, стадион се користи за изражавње политичког мишљења, за емисију антиестаблишментских порука, нарушавају се правила понашања (користе се пиротехничка средства, истичу недозвољени транспаренти и сл) и на крају, не пристаје се на седење.

Међутим, оно што је Маркс заговарао је било радикална промена друштвених односа. Да би се то догодило потребно је спознати своје политичко место унутар друштва, које је одређено тренутним историјским стадијумом, уствари треба да се стекне класна свест, како би он то рекао. У традиционалнијим друштвима, у којима се још размишља у терминима религије и фолклора, готово је немогуће стећи ту класну свест управо зато што она данас чине радикалан транзицијски прелаз са традиционалног хијеархијског друштва и конзервативизма ка капитализму који производи масовну културу пуну слика, емоционалности, хедонизма и илузија. У том процесу се најбоље види улога спорта, еуфорије и транса који навијање изазива, и који има задатак да масу спречи у промишљању о свомместу у друптву. Тек кад не би било масовних задовољстава поуларне културе могла би се стећи класна свест или, како би Маркс рекао,„то је илузија која одржава услове који стварају потребу за илузијом“. Другим речима, да живимо аутентичан и неотуђен живот не би нам требао фудбал и мексичке серије. У многим земљама, рецимо Бразилу и Турској, фудбал је готово колективно стање свести.

Али занимљиво је посматрати и развијенија, класно освешћенија друштва. Степен потребе за илузијама и интезивним ужицима није ништа мањи него што је у друштвима где су фудбал и спорт опијум, који одвраћа од стецања јасније класне освешћености. Испоставило се да човек модерних западних друштава, духовно промискуитетан има патолошку потребу за забавом и ескапизмом. То су најбоље артикулисали филозофи егзистенције пишући о „неподношљивој слободи, као и слободи избора“човека постиндустијске епохе. Човек данас има толику способност претварања и самообмане да свесно пориче концепт класне потчињености, правећи се да живи достојанствен живот, који гарнира неограниченим бројем садржаја које нуди популарна култура. Слобода је постала синоним за слободу конзумирања. Управо на овом месту класној нарацији Маркса био је потребан егзистенцијалистички додатак, филозофија која је форсирала принцип аутентичности, да би разумевање човековог места у свету било целовито. Комбинацијом ове две филозофске „приче“ настајали су популарни покрети шездесетих и седамдесетих, којима је поред марксизма била потребна и филозофија која их је учила шта значи живети вештацки, неаутентичан и на крају виртуелан живот.

Дакле, друштва која су прошла кроз историјску рефлексију, свесна класне логике на којима је засновано окружење у ком живе, изгледа једину илузују у коју више не верују и не желе, је илузија о могућностима промене класне реалности у којој живе. Једино што постоји је јошилузија о вертикалној померљивости и америчком сну коју свако може да достигне,али на индивидуалном нивоу. Иза тога стоји „индустрија свести“, коју помињу теоретичари Франкфуртске школе и Грамшијева културна хегемонија, који имају задатак да ниже класе интегришу у исти идеолошки хоризонт и начин поимања стварности – тзв лажна свест се данас индустријски производи. Управо ту је Маркс погрешио кад је рекао да ће пролетеријат стећи већу класну свест од оних који имају средства производње и богатство у својим рукама. Нажалост, владајућа елита је постала итекако свесна своје економске моћи и политичке ексклузивности да своју позицију чувас једне стране политичком и културном хегемонијом, а с друге давањем народу хлеба, алкохола и забаве.

У оквиру марксизма и његових теорија, на крају, о спорту и сличним масовним забавама које не само да су популарне већчесто и популистичке са идеолошком потком, нема нипта похвално да се каже. Само ако је некима спорт и даље опијум, за неке друге је нека софистициранија дрога која служи да се превазиђе отуђеност и испразност модерног начина живота. Данашња еуфорија и транс које изазива спортска утакмица и слични догађаји који индукују колективну психу више личе на екстази за масе него опијум за масе.

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије