Сиртаки као танго

Време се мења чудније чак него и у овдашњем превртљивом мају: свет је први пут доживео да једна земља у развоју даје чланици заједнице развијених држава – савете за бољи живот и односе с глобалним центрима финансијске моћи. Аргентинска председница Кристина Фернандес де Киршнер управо је поручила Грцима да им неће помоћи већ направљени аранжмани с Међународним монетарним фондом (ММФ), сугеришући да им је перспективнији антикризни модел који примењује – она.

Подсетила је, посредно, да су „гаучоси” упали у кошмар демонстрација и такорећи свакодневних смена неколико влада при завршетку прве године овог века, да су из хаоса изашли тек пошто су прекинули сарадњу са ММФ, да би, ипак, крајем 2005. отплатили цео дуг и кренули својим путем. Од онда су, уз низ потреса, поправили општу ситуацију, више него што су осетиле масе, врло раслојеног друштва.

Аргентина сада слови за пример недогматског изласка из „дужничког ропства”, мада многи познаваоци упозоравају да би то њено својство могло бити привремено. До добити је дошла, кажу, повољном конјунктуром њеног извоза, првенствено пољопривредних производа у којима је једна од велесила, а замерају јој што сада „пренебрегава пацке” које су добиле друге земље које су ишле „мимо постојећих међународних правила”.

Киршнерова указује, међутим, да су се терапије ММФ „показале јаловим” па да треба мењати или „лекове” или „лекара”. „Лудост је умишљати да се истим методима може доћи до различитих резултата”, изјавила је по доласку у Мадрид на овонедељни шести самит ЕУ и Латинске Америке.

Хроничари махом сматрају, за разлику од ње, да Аргентина и Грчка нису за поређење. Аргентина је, подсећају, једина земља која је из „првог света” пала у „трећи свет”, превасходно захваљујући превласти појединачних интереса над општим потребама, док је пут Грчке био обрнут, са изразитим успоном после прикључењa континенталном обједињавању.

Сасвим је нетачно да финансијска чврстина шкоди привредном развоју јер њега урушава помањкање фискалне уверљивости”, изјава је председника Европске централне банке Жан-Клода Тришеа, која га супротставља аргентинској тези. Упркос дистанцирању од ММФ модела, Аргентина је у последњих седам година повећала бруто домаћи производ за 50 одсто и намерава да се реши и преосталог дуга – известио је ових дана амерички Асошиејтед прес, упозоравајући на ризике нових аранжмана, у какве су убројани – повећани владини издаци и „висококаматна” позајмица од Венецуеле (чијег лидера Уга Чавеса Вашингтон сматра опасним „отпадником”).

Ни из Буенос Ајреса прозвани нису без неконвенционалних предлога. Директор ММФ Доминик Строс-Кан је на недавном еминентном скупу сазваном да се изнесу и „провокативне замисли”, предложио да се уведе „глобална валута” под управом „глобалне централне банке” како би се спречила национална „искакања из колосека”.

У извештају ММФ се, такође, упозорава да развијене земље треба хитно да смање задужења, уз напомене из којих произлази – по тумачењу буеносајреског дневника „Кларин”, иначе опозиционог Киршнеровој – да је то неопходније од финансијских „прилагођавања” неразвијеног дела света. Хроничари ће се присетити и скорашње изјаве америчког експерта и актуелног председника Светске банке Роберта Зелика да су превазиђене традиционалне поделе на богати Север и сиромашни Југ и да доскорашњи „трећи свет” – у који су сврставани Кина, Индија, Бразил, као и Аргентина – постаје носилац општег развоја.

Можда је Зелик мало претерао. У сваком случају, могло би да се запамти да се неко с глобалног Југа усудио да нешто као боље препоручи моћнијем Северу. Бар толико, да за посртање у сиртакију, лек потражи у тангу а не у превладавајућем плесу по такту (об)рачунске машине. Такве инспирације не нуде гаранције, али се уклапају у владајућа правила – конкуренције…