Пандемија радних спорова

У Србији се шири пандемија радних спорова запослених који годинама преко суда покушавају да наплате потраживања од послодаваца на име неисплаћених зарада, прековременог рада, прерасподеле радног времена, топлог оброка, регреса… „Само један од неколико синдиката у земљи Унија независних синдиката „Независност“ пред судом води више од 2.000 радних спорова по разним основама. Мада је у Закону о раду прописано да радни спорови трају шест месеци, тога се нико не придржава. Спорови у просеку трају неколико пута дуже – у просеку од две до три године” каже Слађана Киковић, шеф правне службе синдиката „Независност”.

После пресуде следи извршни поступак који је у већини случајева неефикасан, па потпуно обесмишљава спорове радника против послодаваца. По њеним речима после правоснажне судске одлуке, 80 одсто послодаваца и даље не исплаћује зараду, па крећемо у нови судски поступак, за извршење одлуке суда. Тада послодавци блокирају број рачуна који је наведен у пресуди, знајући да Народна банка Србије само са њега може да наплати потраживање радника или маневришу на други начин, па је извршење судских одлука немогуће, објашњава наша саговорница.

Више од 900 радника Индустрије котрљајућих лежајева чека на извршење судске одлуке на име неисплаћених зарада и отпремнина.„Сада имамо проблем са око 200 запослених радника „Трудбеника” који су у штрајку девет месеци. Њима је за време трајања штрајка раскинут уговор о раду. Наш синдикат је покренуо судски поступак против овог грађевинског предузећа због незаконитог раскида уговора о раду”, каже Киковић.

По њеној процени правду пред судом највише траже запослени у грађевинарству, металском комплексу, пољопривреди, угоститељству, здравству ...
„Готово да нема предузећа у коме се не дугује раднику. На југу Србије је јад и чемер у заштити права из радног односа, будући да радници не знају да у синдикату или код адвоката могу да се обавесте о својим правима која су им ускраћена од стране послодавца. У Београду, Војводини и централној Србији радници су далеко обавештенији што се тиче остваривања права пред судом” истиче наша саговорница.
У Унији послодаваца на основу различитих извора процењују да постоји између 16.000 и 30.000 оваквих спорова.

Зараде нису исплаћене у 43 одсто случајева због стечаја или ликвидације предузећа, а због приватизације у 2,7 одсто. Дуговање радницима се објашњава  неликвидношћу, одлуком о привременом финансирању и споровима због повреде радне обавезе, кажу у  Унији послодаваца Србије.
У Републичкој инспекцији рада кажу  да су немоћни јер им прекршајне пријаве често застаревају.
Прекршајна пријава се  подноси кад послодавац не исплати зараду или  исплати мању од минималне. Републичка инспекција рада је због тога прошле године поднела око 2.400 пријава од укупно 5.000. Минимална законска казна за предузетнике је 400.000 динара и за правна лица 800.000 динара, али највише казни изречено је у распону од 50.000 динара до 200.000 динара. Питање је зашто је казнена политика катастрофална кад је ово велики друштвени проблем .

Н. Ковачевић