До виђења до октобра

Има ли политике у последњим остварењима Карле Блеј, прве даме модерног џеза? С једне стране, на албуму њеног биг бенда "Looking for America" обрадила је америчку националну химну и сликала се у подножју Маунт Рашмор. С друге, аранжирала је све композиције на албуму "Not in our Name", Charlie Haden’s Liberation Music Orchestra, који је Хејден промовисао широм света уз снажне антиратне поруке (имали смо прилику да их поздравимо и у Београду). И нови албум "Carla Bley Big Band" биће инспирисан Америком. О њему, о везама политике и музике и златним педесетим у историји џеза причали смо са Карлом Блеј и њеним супругом Стивом Сволоуом, басистом оркестра. На крају разговора пожелели смо Стиву до виђења до октобра ове године, када ће наступити на Београдском џез фестивалу, у трију Џона Скофилда.

Блеј: Веома је тешко да се прича о музици и политици у једном даху. Што се тиче "Looking for America", хтела сам да направим један албум са "америчком музиком", колекцију мојих доживљаја Америке, осећајући да нисам одавала довољно поштовање оном што Америка јесте. Није критиковао, или можда јако мало. Али, албум на ком сада радим тиче се америчке музике педесетих година 20. века. У томе тек нема никакве политике.

Сволоу: Истина је да директно не асоцира ни на какву политику. Али, на неки чудан начин скоро све подразумева политичка или културна значења. Кад је Карла писала музику, много смо размишљали о величанственој сцени у Њујорку педесетих, када смо обоје открили џез музику и открили Њујорк ноћу. Count Basie Orchestra је свирао у Birdlandu, а Карла је тамо радила као продавачица цигарета, и била у прилици да слуша тај бенд из ноћи у ноћ. А ја сам дошао чак из Конектиката да бих отишао у Birdland. Нисмо се тада срели – био сам сувише млад да бих пушио, па свакако нисам од ње купио цигарете (смех) – али смо неспорно били у истој соби много пута заједно. Божанствени Бејзи свирао је музику која нам је тако пуно значила. Била је далеко од уобичајеног америчког звука, средње струје. Обоје смо пожелели да напустимо животе које смо очекивали да ћемо живети и видели могућности бољег живота у музици која се свирала на 52. улици. Мислим да је Карла покушала да евоцира шта лежи испод те музике. Па, то можда није политика, али је јако блиско политици.

• На овом истом месту је и Дајен Ривс причала о опчињености педесетим годинама 20. века. Шта вам највише недостаје сад, а било га је ономад?

Блеј: То баш покушавам да утврдим новом музиком. Ово неће бити ништа авангардно, ништа "по мени". Не могу то да опишем речима јер нисам писац, него композитор. Али, (смех, вади папир и чита текст на француском) имам нешто спремљено за публику: "Прошло је 50 година како сам добила посао пијанисте у ноћном клубу Black Orchird, поред војне базе у Монтереју у Калифорнији. Војници су седели у пијано бару и слушали стандарде које сам им свирала. С времена на време би ме замолили да им свирам неке посебне песме. Али мој репертоар је био ограничен и нисам могла да свирам песме које нисам волела. То је био мој први и једини ангажман као коктел-пијанисткиње!". Па, дакле, пре него што сам постала продавачица цигарета, била сам коктел-пијанисткиња. И тако сам почела живот. Такође сам радила и у гардероби, фотографисала људе и продавала пуњене животиње, зечеве и медведиће, у Birdlandu, Basin Streetu и Jazz Gallery. То је била моја школа-колеџ, током четири године. Страшно! А онда је почело да буде боље, па сам путовала, срела Стива Сволоуа, и све је тако лепо сада!

Сволоу: Покушаћу да допуним, јер то је једно широко питање. Педесете године у Америци звали су Ајзенхауеровим годинама. Десница је била на власти и постојала је веома ригидна конвенционалност живота, посебно белих особа у САД. Заиста, тиме уопште нисмо били срећни, посматрајући животне алтернативе које су се нудиле, кад смо открили џез. Џез је обезбеђивао пут изван америчке средње класе. Онда су дошле шездесете, а са њима изненада и експлозија контракултуре, што је резултирало великим бројем белих људи који су се одрекли етичких принципа из Ајзенхауерових година. Ствари су се драстично промениле и помислили смо да је то била промена набоље. А можда је то био само почетак процеса кад је "велика америчка животиња" пожела да једе младе људе? До смене векова, све вредности које су се шездесетих година чиниле тако револуционарним постале су супротност. Мислим да сада доживљавамо скоро толико ригидну ортодоксију, колико је била ригидна ортодоксија педесетих. И можда та опчињеност коју имамо у погледу педесетих јесте производ наше жеље да још једном ствари треба да се окрену наглавачке.