Поређење неупоредивог

Господин Миливоје Иванишевић у свом реаговању ("Политика", 4. и 5. август) на мој текст од 12. јула о пресуди Насеру Орићу дотиче више питања. Ја ћу се овом приликом осврнути само на она најважнија, за која ми се чини да пресудно одређују однос српске јавности према догађајима у Сребреници током рата од 1992. до 1995. године.

Деценију после рата, изгледа да и Србија већински прихвата да се јула 1995. године у Сребреници и њеној околини десио злочин над хиљадама босанских муслимана, који су најпре заробљени, а потом стрељани. Није извесно да М. Иванишевић такође спада у ту већину која признаје злочин. Оно што он са већином извесно дели је уверење да су муслиманске снаге са ширег подручја Сребренице пре 1995. године починиле бројне злочине над Србима и да је за сва та дела одговоран Насер Орић. Већина у Србији, такође, верује да због страдања Срба пре 1995. године постоји својеврсна равнотежа злочина, односно да је јул 1995. био реакција на једнако тешке и бројне злочине које су претходних година починиле муслиманске снаге.

Овакав однос према Сребреници је проблематичан из најмање два разлога. Најпре, став да један злочин умањује значај другог морално је неодржив. Друго, аргумент о еквивалентности злочина на подручју Сребренице није заснован на чињеницама.

 Ништа што је учињено у ратовима у бившој Југославији не може се по свом карактеру и размерама упоредити са систематском ликвидацијом хиљада муслимана у Сребреници у јулу 1995. године. Стрељање цивила и заробљених војника представља најблатантнији облик ратног злочина. Насупрот томе, када наоружана лица погину у борби, њихов губитак живота, ма како трагичан, по правилу није резултат ратног злочина. М. Иванишевић не спори да су 7. јануара 1993. године у Кравици – селу-симболу српских страдања – као и у оближњим селима Шиљковићи и Јежестица, живот изгубили углавном наоружани Срби, у борби. М. Иванишевић поставља питање није ли и то злочин, јер страдала су лица која су "бранила своје село, породице и имовину". Али међународно хуманитарно право је на то питање одавно одговорило: убиство наоружаних лица у борби не представља ратни злочин.

Из спискова српских жртава из других места, које је М. Иванишевић прикупио, произилази да се углавном – наравно не и искључиво – радило о мушкарцима у доби од 20 до 60 година. Ово, као и докази изведени на суђењу Насеру Орићу, указује на могућност да су, као и у Кравици, страдања Срба највећим делом била резултат сукоба зараћених наоружаних група. Тамо где су, напротив, губици српских живота били резултат егзекуција или намерног гађања ненаоружаних цивила, требало би такве случајеве јасно идентификовати, уместо да се производи утисак да је према свим лицима која се налазе на списковима српских жртава извршен ратни злочин.

Да сумирам: није спорно да су према Србима чињени злочини, као што и пресуда Орићу констатује. Оно што јесте спорно су тврдње у Србији које иду за тим да прогласе за злочине и оне догађаје који то нису и које преувеличавају размере стварних злочина не би ли се произвела равнотежа са Сребреницом 1995. године. При томе се из слике потпуно изостављају бројни злочини које су 1992. и 1993. године, на истом овом подручју (Сребреница, Братунац, Зворник, Власеница), према хиљадама локалних муслимана починиле снаге босанских Срба.

Достојанство српских жртава биће боље заштићено ако се одустане од настојања да се успостави (немогућа) равнотежа у злочинима. Можда казна изречена Насеру Орићу – као што сам констатовао и у првом тексту – није адекватна. Али чак и да је Орић добио вишеструко већу казну затвора, остала би чињеница да злочини који му се у Србији приписују нису упоредиви са оним што је учињено муслиманима на истом том подручју, укључујући геноцид у јулу 1995. године.

Неколико речи о другим наводима из текста М. Иванишевића. Он погрешно верује да је Насер Орић, тиме што је имао положај командира Осме оперативне групе Армије БХ, активне на ширем подручју Сребренице, аутоматски одговоран за "сва убијена лица српске националности овог краја". Ово уверење је резултат правно неодрживог, иако распрострањеног, схватања командне одговорности као "објективне". Међутим, командна одговорност није "објективна" одговорност, па то није ни у случају Насера Орића. Зато је Трибунал могао да констатује да су извесни злочини почињени а да Орић за њих не сноси одговорност, или за то бар нема доказа. 

М. Иванишевић оспорава да је постојала глад међу муслиманима из Сребренице и онима који су избегли у то место – иако су извештаји Специјалног известиоца Уједињених нација, Светске здравствене организације, Лекара без граница, и холандске владе, који се односе на другу половину 1992. и почетак 1993. године, конзистентни у оцени о стравичној глади, која је неким данима односила по више од десет живота. 

Још горе, изгледа да М. Иванишевић не сматра да се у јулу 1995. године у Сребреници десило било шта спорно. Осврћући се на поступање Војске Републике Српске тих дана, аутор истиче наводно хуман однос те војске према муслиманским женама и деци (пре него што их је депортовала у друге делове Босне!). Ликвидацију хиљада босанских Муслимана од стране српских војника М. Иванишевић уопште не помиње. Бојим се да ово порицање – ако се о порицању ради – дисквалификује М. Иванишевића као респектабилног саговорника на тему Сребренице.