Гладијатори у телевизијским аренама

Да ли учествовање у ријалити програмима личи на психолошки експеримент, зашто учесници постају агресивни, мењају устаљене обрасце понашања и ризикују живот све у жељи да освоје награду и стекну што већу популарност, објашњавају најеминентнији домаћи психолози, психоаналитичари и неуропсихијатри.

– Човек је друштвено биће. То га је и учинило хомо сапијенсом. На подлози дружења настали су говор, социјална организација и сва надградња која је из тог проистекла, једном речју комплетна цивилизација. Када издвојите човека ви га дехуманизујете, ускратите све битне елементе њега као психосоцијалног бића. Зато у затворима, који су сами по себи нехумани, када неко направи преступ добије одређени број дана самице. То оставља дефинитивни траг на психи, само је питање околности у будућем животу како ће се манифестовати. Ријалити програми су вишеструко штетни, у првом реду за саме учеснике, како током самог трајања тако и касније са далекосежним последицама. Подсетићу само да је након учествовања у тим телевизијским програмима код нас уследило више трагедија и то младих људи, било у форми саобраћајних несрећа са смртним исходом било другачије. О дугорочним последицама за сада је прерано говорити. Али могу повући паралелу с боравком америчких војника у Вијетнаму. Последице тога у форми посттрауматског синдрома појављивале су се и 25 година након боравка – истиче неуропсихијатар, др Петар Бокун.

У којој мери је основано становиште да поједини ријалити програми личе на експеримент са изабраним затвореницима, који су после делегирања да надзиру рад осталих затвореника показивали горе облике понашања и спроводили ригидније мере од правих чувара, питали смо психоаналитичара др Зорана Миливојевића.(/slika2)

– Извесна сличност постоји, али и велика разлика тако да се ријалити шоу не може поистоветити са затвором, а ни укућани са затвореницима. Изолација у којој изоловани могу било ког тренутка да кажу нећу више овако да се играм и није права изолација. У добровољној изолацији „затвореници” увек имају могућност да изађу, и знајући то, све постаје игра у смислу ко ће више да издржи и при том више да забави. Сасвим је другачија ситуација у изолацији против своје воље. Прави затворе је веома велики стрес, непријатељско окружење пуно насиља, а са тим се никаква „Фарма” не може упоредити. Ми стално заборављамо о чему се ту ради и мислимо да гледамо реалност, да видимо некакве жртве, изманипулисане људе жељне славе. У стварности су све то јавне личности које одлично знају шта је јавно експонирање тог типа, које су добровољно пристале на такав живот на неко време, а све зарад загарантованог публицитета који им поспешује каријере и награде које ће можда освојити. Дакле, у питању је представа која не личи на представу. Укућани су у ствари глумци који покушавају да нас увере како они не глуме. Свако од њих има неки свој тајни план, стратегију како да што дуже остане у игри и можда освоји главну награду – наглашава Миливојевић. Са друге стране, Петар Бокун сматра да је реч о психолошком експерименту, али је „само питање да ли су наши организатори свесни тога”. Како наглашава, „феномен издвајања стражара из групе и давања одређених привилегија ствара оквир за развој такозваног стокхолмског синдрома, где се психа измени до те мере да почне да обожава своје мучитеље”.

Велики међусобни сукоби, испољавање агресије и отежана адаптација на нове услове живота резултат су мешовитог састава учесника, чије су личности међусобно неспојиве (разлика у годинама, статусу, интересовањима), тако да су антипатија и конфликти између њих предвидиви, што повећава гледаност. Према речима професора Миливојевића, „изолација, глад и хладноћа се користе као нека врста катализатора који треба да убрза процесе и групну динамику. Сви ови методи доводе до тога да се људи осећају непријатно, а када је некоме непријатно, тада му је теже да толерише друге. Тада лакше прасне и настају конфликти који опет воде у потребну динамику”.

Губљењем уобичајеног животног амбијента и најразличитијих улога које појединац има у породици, на радном месту и друштву, а којим се потврђује слика о себи, учесници ријалити програма, према мишљењу психолога Зорана Мустеровића, губе спољашње услове самоидентификације, што на крају резултира и губитком осећаја личне сигурности. (/slika3)

– У оваквим условима интима је нарушена, па се пред непознатим људима износе интимна преживљавања, жеље и осећања. Постоји и онемогућеност у индивидуалној акцији, јер вас усмерава одређени ауторитет, па на такав начин се губе основне карактеристике одраслог бића, то јесте персонална аутономија, што неминовно изазива враћања на инфалтивно понашање (отуд плакања, свађе, ругање са надимцима…). Осећање несигурности и угрожености потврђује се тиме што појединци покушавају истицањем властитог имена, који је битан део личног статуса, да се рехабилитују пре свега у сопственим очима („знаш ти ко сам ја”, „ја сам име за тебе”) – објашњава Мустеровић и додаје да се у мучном периоду адаптације неки укућани повлаче у себе, док други праве мале неформалне групе, које се изолују од осталих. Такође, неки укућани се не мире са ситуацијом и настоје на наметну своја правила.

– Оваква позиционирања у групи, још уколико је личност ригидна и мање адаптибилна, по правилу доносе конфликте, којим се поларизују односи до инцидента. Одустајање за овакве личности је исто што и пораз па истрајавање их може довести да раде у корист сопствене штете, што није не својствено ни нама као народу. Верујем да у овом свом контрирању и нерационалном понашању Милош Бојанић има пуну подршку ТВ гледалаца, што би њега, на жалост оснажило да истраје у оваквом понашању – упозорава Мустеровић.

Због контролисаних и споља наметнутих услова живљења, као и спречавања комуникације са спољашњим светом, ријалити програми се, према мишљењу Мустеровића, могу поредити са тоталитарним институцијама, у којима се све животне активности одигравају на једном месту, сви имају исти третман, заједно раде, и све се одвија у присуству једног ауторитета или „одозго” наметнутих правила. То их, према оцени професора Бокуна, може довести у везу са моделима понашања испољеним у нацистичким логорима.

– Свака изолација лишава функцију чула, преко којих ступамо у контакт са спољашњим светом. Намерно одржавање особе у будном стању дуже од шест дана дефинитивно мења душевно стање. Одсуство могућности контакта с блиским особама примењивали су нацисти у логорима, где су затвореници имали право да се јаве кући једном у више месеци и то на немачком, који нису знали. Тако су се затвореници довијали пишући на пример: „Liebe стара, шаљи мало пара. Да си ми gesund”, као што видите ништа новог под сунцем. Треба само пратити функционисање терористичких диктатура широм света и само ће вам се отворити. Почиње се снисходљивошћу, покушајем прилагођавања на немогуће, одакле крећу два правца, један у испољавање вербалне и невербалне агресије, а други у самокажњавање. Питање је дана када ће у неком од тих игара примерених римским аренама осванути леш. Старо је позоришно правило да ако у првом чину на зиду виси мач, у трећем ће он неког пробуразити. Но, живот је код нас последњих десетак година ионако појефтинио – објашњава неуропсихијатар Петар Бокун.

Могућност да због измењених услова, великог стреса и нервирања дође до болести или чак смртног исхода неког од укућана, професор Миливојевић ипак одбацује.

– Сигуран сам да су сви учесници „Фарме”, због објективне одговорности организатора и могућег одштетног захтева у том случају, прошли озбиљан лекарски преглед. А када је неко здрав, он не може умрети од секирације и нервозе. Иако је код нас присутна та заблуда, ни најјача емоција не може да убије здравог човека. Мислим да је већа вероватноћа да дође до неког насиља и повреде повезане са тим – наглашава Миливојевић.

Управо због чињенице да програми тог типа могу створити значајне промене понашања, фрустрације и осујећења код својих учесника, ваља се запитати каква је или колика надокнада довољна за упуштање у овакав изазов. Да ли је новац довољно снажан мотив да доведе у питање и сам живот?