Војводина 2, првак 1, освајач купа 0

Наши клубови су првенство завршили овако поређани: 1. Партизан 78 бодова, 2. Црвена звезда 71, 3. Београд 50, 4. Спартак 49, 5. Војводина 45... У домаћем купу су најуспешнији били: 1. Црвена звезда (победник), 2. Војводина (финалиста), 3-4. Партизан и Београд (полуфиналисти) ...

Ако се за мерило узме број фудбалера у нашој репрезентацији, која ће играти на Светском првенству, онда је редослед овакав: 1. Војводина (два играча), 2. Партизан (један играч). Трећег клуба на овом списку једноставно – нема.

Није спорно да је селектор одабрао оне за које мисли да су најбољи и да је његово право да узима играче који се уклапају у његове замисли без обзира где они играју. Кад се ради о учинку Србије на највећем такмичењу на свету такође није битно где нам играју репрезентативци.

За наше клубове би то, међутим, требало да буде озбиљан разлог да ставе прст на чело. Није проблем ни у томе што је веома вероватно да од те тројице (Мрђа и Бркић из Војводине и Петровић из Партизана) нико у Јужној Африци неће бити ни минут на игралишту.

За бригу је следеће – каква нам је то лига кад у њој нема једног јединог фудбалера, који ће бити стандардан репрезентативац? Какав се то, онда, фудбал игра у нашем првенству и, с тим у вези, чему да се надамо од наших представника у европским куповима?

Оправдање није тешко да се нађе: за све је крив новац. Код нас га нема, у иностранству га има и играчи нам одлазе.

Међутим, у исто време наши клубови, чак и они нижеразредни, доводе странце. А то – кошта. Ако су они екстрафудбалери, онда је то пун погодак, али по учинку на међународној сцени то се не види. Уместо неколико увезених играча, можда је могао да се задржи један извезени домаћи.

Даље, неки наши репрезентативци, што ранији, што садашњи, никако да се изборе за место у првом тиму кад оду у иностранство. И онда буде двострука штета: ко не игра, не може ни да напредује, а наши клубови тешко налазе одговарајућу замену. Кад га његов нови клуб већ даје на позајмицу, што се и наши не би потрудили да макар за европске квалификације игра за наше тимове.

Нашим клубовима, разуме се, није лако да нађу паре, али за стране играче их налазе. Наши клубови улазе и у дугове, међутим, није нам познато да су то учинили да би сачували перспективан тим, него да би попунили празнину после оних који оду.

Разлога има још. Нама су игралишта таква да је лакше да се угане нога, него да се добро центрира. У богатом Минхену, у моћној Немачкој, два градска ривала играју на истом стадиону, а раније су имали свако свој. Нама су, међутим, важније канцеларије. Реткост је да тренер који почне сезону дочека и њен крај на тој дужности, а како је тек тренерима подмлатка...

Уместо да решавамо проблеме разбуктавамо старе и стварамо нове. И не чуди што код нас опада број људи заинтересованих за домаћи фудбал, а расте број навијача страних клубова.

И. Цветковић