Пропуштање корисне прошлости

Оно што одмах пада у очи када се баци бар летимичан поглед на домаћи медијски грађански рат сећања јесте надмоћ анти-антифашизма. Владајуће националне странке игноришу или накнадно национализују антифашизам. СРС се бранила од приговора да је фашистичка странка, лидер ДСС-а је растерећивао Љотића од фашизма, а СПО је антифашизирала Д. Михаиловића. Код све наметљивије цркве Хиландар је неспојив са антифашизмом.

Истини за вољу и у другим послесоцијалистичким режимима на делу је детрауматизација и релативизација фашизма, чија је важна компонента неутрализација квислинштва као прагматичне политике. Зашто? Најопштије говорећи отуда што је радикални антифашизам нелагодно подсећање да је фашизам екстремни, али у основи нормализовани национализам.

Другачије речено, ако се комунистички антифашизам прикаже као стаљинистички и изнуђен, онда као аутентичан испада национални анти-антифашизам. Многа настојања да се покаже да су квислинзи и четници били реалполитичари, а комунисти хазардери, заборављају да је у ствари борбени антифашизам био реалполитика већ од краја 1941. након Хитлерове објаве рата САД. Од краја 1941. квислинштво је лишено политичког реализма, јер је Осовина заустављена на фронту и суочена са најразвијенијим индустријским силама.

Томе насупрот, данас је удобније патриотизам слепо центрирати око национализма, а издају везати за интернационализам. У том емотивно вредносном склопу антифашизам се прихвата углавном због саображавања ЕУ (где је антифашизам признато родољубље), а не као упоришна тачка у критици шовинизма. Штавише, на делу је прагматично антифашизирање шовинизма. Реални југословенски антифашизам успешно је разбијен на мање или више исконструисану хрватску, словеначку, српску и сличну верзију, а братство и јединство (идеја Француске револуције) постало синоним издаје.

Анти-антифашизам није пролазна колебљивост идејне транзиције, него дубинска структура националне свести која настоји да детрауматизује злочине властите нације и преведе их у ексцесе или у недела почињена у самоодбрани. Националноослободилачка реторика је потисла народноослободилачку. Једнопартијски социјализам је почивао на декретираном антифашизму, Милошевић га због СУБНОР-а и старијих бирача није напуштао, опозиција га је 1990-их сматрала бескорисним утркујући се у анти-антифашизму, а данашњи владајући режим га игнорише. Дакле, много дубље него што је површни посматрач кадар да уочи делује плански заборав антифашизма.

Будући да је фашизам нелагодна тема за сваки национализам, сведоци смо релативизовања, банализовања и тривијализације антифашизма на службеном нивоу: од нових уџбеника историје до Равногорске споменице. Треба без околишења поставити питање да ли националиста може бити антифашиста? Тешко, јер доследни антифашизам брани једнакост свега што носи људски лик. Четничко етничко чишћење и недићевско-љотићевски антисемитизам јесу с друге стране антифашистичке барикаде. Већ самим тим је етноцентрични антифашизам споран. Просто речено ко неће да говори о национализму требало би да ћути о антифашизму.

Дебата око фашизма се мењала. Између два светска рата била је углавном реалполитичка, антифашистичка и само делом антитоталитарна. Током хладног рата на Западу је антифашизам лако преусмерен у антитоталитаризам. Крајем 20. века смер дебате о антифашизму се опет мења. Нормализовање национализма у Источној Европи у основи мења однос према фашизму и антифашизму.

Антифашизам није нужан нормализованом национализму као кључни идеолошки садржај, као што је нпр. био комунистима на власти. "Демократски националисти" са нелагодом говоре о антифашизму, док је код радикалних националиста фашизам салонска ствар, тј. облик најдоследнијег националног осећања. Између ова два пола српска службена политика покушава на силу да национализује антифашизам.

Крајем 20. века ишчезле су класе као МИ групе из епохалне свести. Остале су нације, као "реални" историјски субјекти. Зато се антифашизам национализује: руски националисти су поносни на победу у Другом светском рату, али је то учинак Руса, а не комуниста. Слична национализација антифашизма збива се и на Балкану. Свуда ишчезава перспектива наднационалног идентитета, па и фашизам испада другачији. Није више апсолутно зло, него је више неодмереност или претеривање, квислинзи су прагматичари, а домаћи фашизми ефемерне небитне појаве.

Није претеривање ако се каже да је овим превредновањем анти-антифашизам уздрмао темељна начела просветитељског антифашизма и учинио проблематичним целокупни мисаоно категоријални апарат науке о скоријој прошлости.

Службено признање четничког антифашизма у Србији почетком 21. века изискивала је нова визија националне српске државе, као што је десетак година раније иста потреба у Словенији и у Хрватској тражила национални домобрански антифашизам и нове споменике уместо наднационалних партизанских обележја. Свуда су потребе владајућих елита филтер који пропушта само корисну прошлост. Одавно је уочено да онај ко располаже монополом на тумачење прошлости контролише и садашњицу и намеће слику будућности.

Професор Београдског универзитета