БРАНИСЛАВ ДУРСАНОВИЋ

Машински сам техничар, рођен у Мартинцима код Сремске Митровице и имам 22 године. Решио сам да ми животно опредељење буде пољопривреда и за то имам подршку оца Владимира и деде Уроша. Ту сам, остајем на имању, па хоћу и да имам регулисан стаж. Надам се да ће доћи и то време да и наши земљорадници буду у истој позицији као они у Европској унији.
Од нове владе, поред осталог, очекујем да држава коначно обезбеди да и ми паори имамо бар мало сигурности, да нас стимулише да производимо више и квалитетније, да будемо конкурентни на тржишту. Овако, трошимо све залихе које имамо и све смо сиромашнији, а то није добро ни за нас, али ни за државу.

Крајње је време да се пређе са речи на дела. Ја данас, ето да кажем као главни домаћин, планирам, радим и тражим најбоља решења за породично имање. Обрађујем 14 хектара властитог земљишта и око осам хектара узетих у аренду. Закупио бих, кад бих могао, још 20 хектара државног земљишта, али не верује да ће ми се та жеља испунити јер је много непознаница око давања у закуп тих ораница.

За све што желим, и што бих могао и да остварим, немам довољно обрадиве земље. Имам механизацију и то у веома добром стању, само ми треба још ораница. Земљу смо до сада куповали али је приход од пољопривреде све скромнији и за то више немам могућности.

Али кад би држава, а управо то очекујем од будуће Владе Србије, омогућила нама младим земљорадницима да узмемо повољне дугорочне кредите за куповину грунта, то би био прави потез. Дају се кредити за станове, па зашто не би и за плаћање земље. У садашњим условима не смем да узмем банкарски кредит јер га од прихода са имања, због високих камата и рокова, не могу уредно да враћам.

Прошле године сам, рецимо, имао 12 хектара под кукурузом, 6,5 под шећерном репом, пет хектара соје и нешто више од два хектара пшенице. Година је била добра, родило је, па се труд исплатио, али, зарада је веома мала. Педесет вагона шећерне репе испоручио сам Шећерани "Доњи Срем" у Пећинцима а платиће ми је тек крајем фебруара. Од кукуруза сам добио око осам вагона сувог зрна и користим га за тов стоке. Годишње товим и више од 200 свиња и десетак јунади. Е, ту настају огромни проблеми. Пшеницу сејем тек због плодореда, ту зараде нема никакве. Утовљене свиње у овом тренутку су око 70 динара, а цена кукуруза је достигла већ 10 динара по килограму. Очигледно, направићу губитак на свињама а стотину прасади ми је већ у новом товном турнусу. Како ћу с њима проћи, нико не зна. Никакве сигурности у тову нема. Није ми јасно зашто месо у месницама не појефтини, ако су товљене свиње јефтине. Очито да са тржиштем није све у реду, а ми сељаци нисмо у могућности да те односе уређујемо. Нама накупци кроје капу. Ми производимо а не знамо како ћемо продати. То влада мора да спречи.

Знам ја да и моја производња зависи од понуде и потражње али би зато, и држава, а од нове владе и то и те како очекујем, морала да испуни своје обавезе и да нама паорима обезбеди да сигурније стартујемо у производњи. Да ли су то регреси и премије, или неки други вид заштите, то је ствар Владе и министарства пољопривреде. Недопустиво је да са падом цена наших производа расту цене ђубрива, семена, средстава за заштиту биља, резервних делова.... Питам се: ко то може да издржи? Уби нас несигурност, ем смо под ведрим небом, ем се деси да, као 2002. године, за шећерну репу, кад све раздужим, морам још и да доплатим 40.000 динара.

То ни нова ни било која влада не сме да дозволи ако се заиста залаже да нам пољопривреда буде профитабилна. А ако, после и ове предизборне кампање, све остане по старом – џаба прича и џаба моја и било чија очекивања.