Брзо до квалитета

После отцепљења Црне Горе и повлачења њених кадрова из дипломатије, Србија се нашла у ситуацији да нема амбасадоре у Москви, Лондону, Риму, као ни у Хелсинкију, главном граду Финске, тренутно председавајуће Европском унијом. Иако наше амбасаде, предвођене отправницима послова, нормално раде, интересовање за именовање нових амбасадора било би изражено и у временима политички "мирнијим" од ових кроз која Србија тренутно пролази.

Оно што је бар подједнако важно као и питање брзине постављања нових шефова мисија, јесте начин на који ће они бити одабрани. Још прецизније, како, у ситуацији када више нема Уставне повеље државне заједнице СЦГ, а Устав Србије није прилагођен чињеници да је Србија самостална држава, омогућити најбољи могући допринос постојећег професионалног дипломатског састава, као и кадрова који се ангажују из научних, новинарских, културних и других средина, а смањити могућност да нас по партијском, рођачком или пријатељском кључу, у свету представљају они који за то немају ни знања ни искуства.

Док је постојала СР Југославија и, од марта 2003, државна заједница СЦГ, Устав СРЈ и Уставна повеља СЦГ предвиђали су, при избору амбасадора, договор председника, владе и министарства спољних послова. Амбасадоре је, на предлог владе, односно савета министара, указом постављао и опозивао председник, док је право предлагања кандидата имао министар спољних послова.

У пракси, изузетно значајан утицај на избор наших представника у иностранству имале су владајуће партије. До октобарских промена, утицај Социјалистичке партије СПС и ЈУЛ-а био је пресудан, па су се у октобру 2000. на местима амбасадора затекли многи "истакнути" политички радници из ових партија. Они "најистакнутији" повучени су после смене Милошевићевог режима, а за избор нових била је потребна подршка ДОС-а, чије је председништво потврђивало предлоге пре него што буду упућени савезној влади.

У садашњој влади аутономност коалиционих партнера у управљању појединим ресорима повећана је у односу на период ДОС-а, па тако значајнији утицај на кадровску политику унутар министарства спољних послова остварује СПО министра спољних послова Вука Драшковића.

Државна заједница СЦГора престала је да постоји, амбасадорска и конзулска места на којима су били кадрови из Црне Горе упражњена су, а отворено је и питање избора нових дипломата. Према Уставу Србије, председник Србије "обавља послове из области односа Републике Србије са другим државама и међународним организацијама". У складу с тим, председник Србије већ потписује указе о постављењу и разрешењу амбасадора. Јасно је, међутим, да избор амбасадора мора бити резултат договора председника, владе и министарства спољних послова.

Било би добро када би овај договор обезбедио да се избор шефова дипломатско-конзуларних представништава све више одвија у складу са стручношћу, искуством и знањем, уз смањење могућности да наша представништва у свету буду пуки партијски плен, који може да буде расподељен и на стручне појединце, али и не мора – већ према томе каква је "просветитељска" склоност владајуће коалиције.

Начин постављања амбасадора није, ипак, једино о чему председник, влада и министарство спољних послова треба да се договоре уколико желимо да нас представљају стручни, а не само подобни. Видели смо да се о амбасадорима увек одлучивало на истом месту одакле је вођена и спољна политика – у политичким центрима моћи.

У периоду до октобра 2000, центар моћи је био само један – функција коју је обављао Слободан Милошевић. После његовог одласка, као центар политичке моћи профилише се, пре свега, влада Србије, на челу с премијером, а од јуна 2004. године, председник Србије. Ове две политички најзначајније личности, као и круг њихових блиских сарадника, у највећој мери утичу на спољну политику земље.

Будући на нивоу заједничке државе, значи далеко од ових најзначајнијих спољнополитичких актера, министарство спољних послова је у креирање спољне политике било укључено онолико колика је била тежина министра, као политичког актера, у владајућој коалицији. А од тога колико је било близу креирању, зависи и колико је добро, или професионално, могло да утврђену спољну политику спроводи.

Избор амбасадора и њихов професионализам не може се посматрати одвојено од повезивања спољнополитичких делатности различитих актера у Србији у јединствену и транспарентну спољну политику, у чијем ће креирању министарство спољних послова учествовати, а у спровођењу и координацији имати најзначајнију улогу.

Краткорочно, професионализам би могао да буде обезбеђен одустајањем актера будућег договора од именовања амбасадора који не задовољавају бар минимум стручних критеријума. Дугорочно, професионализма не може да буде ако договор о постављању амбасадора не буде део ширег договора о јасном утврђивању надлежности за формулисање и вођење спољне политике и о јасном дефинисању места министарства спољних послова у тим договорима.

Време је да "неподношљива лакоћа постојања" у нашој спољној политици престане, да се утврди шта ко ради и колику одговорност носи, и да започне тражење стручних људи да посао обаве. Чињеница да Србија, ускоро и формално, стиче министарство спољних послова, могла би бар да подстакне започињање овог, без сумње дуготрајног, процеса.

Доцент Факултета политичких наука