Грчка предност: европска солидарност

Почетком 20. века доходак по становнику у Србији био је сличан грчком. Ситуација се није много мењала све до седамдесетих година када почиње убрзани развој земље Хелена. Захваљујући, (гео)политички мотивисаним, сниженим критеријумима, Грчка улази у Европску заједницу 1981, што јој је обезбедило значајне трансфере, док су капитални приливи са Запада били убрзани.

Од тада су две државе кренуле у различитим економским смеровима. Србија је,све до почетка овог века, прво стагнирала а затим, изолована, драматично назадовала. Грчка је до пре неколико година доживљавала рапидан економски успон (један од највећиху Европи). Истина, раст је добрим делом био финансиран неразборитим задуживањем (као што је чинила и наша земља седамдесетих),те је цех дошао на наплату.

Грчка је снажно повећала задуженост зато што је због високог кредитног рејтинга, захваљујући чланству у еврозони, могла себи да приушти јефтине кредите. Наиме, предузетници су били склони преинвестирању, становништво претераном трошењу, а влада, и сама заварана лажним подацима о висини дуга, неспособна да обузда раст јавне потрошње. Садруге стране, Србија се релативно скоро отворила према европском кредитном тржишту, ужива врло низак кредитни рејтинг те је ниво задужености још увек релативно скроман. Томе је допринела и, до кризе, доста рестриктивна политика НБС, која је кочила убрзавајући раст (ино)кредитних пласмана.

Грчка је, као и Србија, земља са ниским робним извозом (по становнику он је тек за 50 одстовиши од српског), али ова земља има могућност да извозом услуга (туристичких и саобраћајних)покрива мањак створен високим робним увозом. Приходи по основу извоза услуга у 2009. износили су 27 милијарди евра, и чак су једанаест пута били већи од српских.Грчка је трошила знатно изнад својих могућности; за окоосам одстопрошле и скоро 12 одстопретпрошлегодине. Наиме, толики су били удели дефицита робе и услуга у БДП-у, што је, ипак, дупло мање од Србије. Међутим, кључни проблем Грчке је била изражена сумња инвеститора да ће та земља моћи да привуче довољно капитала да сервисира огромне надолазеће рате већ деценијама напумпаваног јавног дуга. У случају Србије сервисирање дуга представља многоструко мању годишњу вредност.

Србија, слично као и Грчка, има релативно висок спољни дуг и високу премију ризика на инозадужавање. Спољнотрговински дефицит и стопа незапослености су знатно виши уСрбији. Међутим, охрабрујуће је да је јавни дуг Србије релативно низак,становништво је у просеку мало задужено, док је после септембра 2008. слабљењем динара знатно унапређен трговински биланс (за разлику од Грчке чија је конкурентност увођењем евра снажно ослабила). Србија, према ММФ-у, има и много боље перспективе раста у наредним годинама.

Да не би дошла у ситуацију претећег банкрота,Србија мора применити предложени закон о фискалној одговорности (континуирани пад буџетског дефицита), наставити лагано слабљење домаће монете и, уз обилније стране инвестиције (стимулисанереформама легислативе и убрзавањем евроинтеграција), повећавати удео капиталних инвестиција у буџетским расходима. Умерен спољнотрговински дефицит и благо растући спољни дуг су пожељни и они ће допринети одрживом економском расту.

Иначе, куповна моћ просечног Грка је и даље скоро три пута већа од српске. Оно што је већ (храбро) урадила Србија, обарајући своју валуту за петину, и на тај начин смањивањем потрошње и увоза допринела уравнотежењу платног биланса и буџета, Грчка ће наредних година морати да учини на много болнији начин: директно смањујући плате, пензије, социјална давања. И поред неминовног стезања каиша, историјски пакет спаса ЕУ и ММФ-а је велики уступак којим је терет грчког дуга пренет је на више плећа (,,болесник на Егеју” није остављен сам). Треба имати на уму да Србија дефинитивно не би могла да рачуна на такву врсту паневропске (финансијске) солидарности.

Институт за европске студије