За нас је фудбал био нешто више

Иницијација фудбалом мога нараштаја, рођених средином шездесетих, догађала се око Свјетског првенства у Њемачкој 1974. Прва историјска утакмица одиграна је у Атини, 19. децембра 1973, када је Југославији била потребна побједа од три гола разлике да би се пласирала на Свјетско првенство, или два разлике, па да играмо мајсторицу са Шпанцима. У тој утакмици против Грка збила су се два драматична догађаја, о којима се затим данима разглабало и постали су дио колективне митологије и никад написане повијести југославенске свакодневице. У посљедњем минуту првога полувремена – и то стварно посљедњем, јер у то вријеме није постојала надокнада времена – центархалф Јосип Каталински хтио је, у страху од грчких нападача, вратити лопту голману Енверу Марићу, али је то неспретно учинио, или га је ухватио у раскораку, и лопта се полагано, на ужас цијеле, тада прилично јединствене земље, откотрљала у мрежу. Резултат на полувремену био је 2:2, и сви су мислили да не постоји баш никаква шанса да Грцима увалимо три, или барем два гола, а не примимо ниједан. Јер то се, заиста, у фудбалу скоро никада не догађа, поготово у оно вријеме и поготово нама.

Онда је Ивица Шурјак, тада двадесетогодишњак, средином другог полувремена ипак дао тај трећи гол, и чинило се да је то крај. Југославени су безглаво срљали, ваљда да докажу своју епску борбеност и да јуначки падну на бојном пољу, али све је било узалуд, нећемо ићи у Њемачку. Имао сам седам година и нисам имао појма да се тог дана, можда, одлучује о нечему што ће ми у животу бити пуно важније од једног свјетског првенства, о моме интелектуалном, емотивном и сваком другом односу према ногометној игри. Да се у деведесетом минуту те утакмице није догодило оно што се догодило, можда би за мене фудбал остао само метафора коначног пораза, и то таквог пораза у којем један човјек, мој суграђанин Каталински, учини нешто због чега ће патити цијела земља и што ће га прогањати цијелога живота. Могао сам га замислити како се сваке вечери успављује размишљајући о томе колико би све било сретније и љепше да он није био тако опрезан и да није враћао лопту голману. Уствари, да није било те деведесете минуте, можда ме – као ни хиљаде југославенских клинаца којима је то била прва важна утакмица у животу – фудбал никада не би занимао.

Овако, Станислав Караси је у посљедњим секундама примио лопту, а затим безнадно и бесциљно распалио по њој, као што су наши чинили у већем дијелу другог полувремена, и лопта је ушла у гол. Гледали смо је дуго на њезином путу, како пролази покрај бројних ногу грчких одбрамбених играча, прошла је поред десетина и стотина њихових ногу, можда и поред свих милиона ногу и стопала мушких житеља Хеладе, и ниједан ју, на наше френетично одушевљење, није скренуо. Тог се тренутка Југославија нашла на своме историјском врхунцу, сви су скочили из својих фотеља, полетјеле су у зрак капе и шешири, полетјеле су за њима жеље и наде једне земље која се некако баш у то вријеме ближила своме економском процвату и највећем расту животног стандарда, што је за посљедицу имало да су се тада, након те утакмице, прилично масовно куповали колор телевизори, углавном „Грундигове” и „Филипсове” производње, који су коштали нешто мало мање од новога фиће. На тим ће се телевизорима 13. фебруара 1974. гледати мајсторица у Франкфурту.

Играла се тринаеста минута утакмице против Шпаније, Јосип Каталински скочио је на центаршут, погодио главом с два-три метра од гола, голман Ирибрар је одбранио, али Каталински је тада у паду ногом захватио лопту, погодио мрежу, и то је била побједа, након које ћемо сви сањати о титули свјетског првака, а фотографија тог поготка што га је снимио фоторепортер ,,Спортских новости”, велики Радиша Младеновић, постаће једна од најславнијих и најпрештампаванијих слика нашег ногомета. Тада је за мене дефинитивно започело оно што траје и данас, и што пред свако свјетско првенство добива свој најљепши израз и облик.

Сваке четири године, у јуну и прве двије седмице јула, сједим пред телевизором и гледам све утакмице. Чудни су ми они који гледају само неке, наводно занимљивије утакмице, док таквима који пале телевизор само када игра њихова репрезентација не вјерујем да их занима фудбал. Њих воде разлози и резони патриотизма, па им је фудбал само мирољубив и пристојан начин вођења рата. За нас је фудбал био нешто више. Зато је ово већ десето свјетско првенство пред које сам скупљао Панини сличице и лијепио их у албум пред тај херојски љетни мјесец. Није то дјетињасто, али нема више простора да објашњавам о чему се ту ради. Углавном, фали ми још девет сличица.